Матица српска



Основана је 1826. године у Пешти, у време ослобађања Србије од вишевековне турске власти и јачања свести о потреби да се српски народ у пуној мери укључи у савремене европске токове, уз очување националног и културног идентитета. Њено деловање је од самог почетка било усмерено на представљање српске културе у Европи, а са друге стране на просвећивање народа. У том циљу развијена је богата издавачка делатност. Основу је чинио чувени Летопис, покренут 1824. године. Касније су настале бројне едиције, а међу њима и једна са наглашеном просветитељском улогом која је носила назив Књиге за народ. Од четрдесетих година XIX века стварани су услови за бављење науком. Тада је формирана библиотека са књижним фондовима из различитих научних области и збирка рукописа.

Матица српска је 1864. године пресељена из пештанског Текелијанума у новосадски Платонеум. Нови Сад је од тада познат као Српска Атина. Град је добио тај назив јер се сматрало да су се око Матице српске окупљали најобразованији и најмудрији људи. Та веза је касније постала још наглашенија. Матица српска је постала симбол грађанског друштва, високе културе, просветитељства и доброчинства. Међутим, она је била и остала општенародна. Њени оснивачи (млади докторанд Јован Хаџић и богати пословни људи: Ђорђе Станковић, Јосиф Миловук, Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац, Андрија Розмировић и Петар Рајић), као и први приложници, живели су у различитим срединама, од Беча до Темишвара и од Дубровника до Пеште. Припадали су различитим друштвеним слојевима. Добротвори и чланови Матице српске су били владар Србије Милош Обреновић и његов брат Јеврем, племић Сава Поповић Текелија, барон Јован Николић од Рудне, владар Црне Горе Петар II Петровић Његош, припадници краљевске породице Карађорђевић, писци, народни трибуни, светски познати научници, попут Михајла Пупина, али и мање знани грађани који су својим прилозима подржавали просветитељску мисију Матице српске. Повезала их је племенита идеја о стварању једне, јединствене кошнице и став да је част служити часној Матици српској. Ту мисао су следиле хиљаде људи. Међу њима је било и припадника других народа. Управо захваљујући широкој подршци из народа, Матица је једно време била најбогатија задужбинска установа у Угарској. Из њених фондова су финансирани капитални пројекти од значаја за стандардизацију српског језика и за развој различитих научних дисциплина. Истовремено, Матица се старала о школовању даровитих ђака и студената, а тиме и о стварању српске интелектуалне елите.

Данас Матица српска има око 2.000 сарадника. Они су укључени у више десетина научних и развојних пројеката, у оквиру Одељења за књижевност и језик, Лексикографског одељења, Одељења за друштвене науке, Одељења за природне науке, Одељења за ликовне уметности, Одељења за сценске уметности и музику и Рукописног одељења. Сарадници припремају прилоге за десет Матичиних научних часописа и раде на припреми публикација од капиталног значаја за српску културу и науку, као што су Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Речник српског језика, Правопис… Библиотека Матице српске има више од 3.500.000 публикација, а Галерија богату збирку у којој је представљено српско сликарство од XVIII до XX века. Издавачки центар наставља традицију некадашњег Издавачког предузећа Матице српске, чија су издања у Југоисточној Европи деценијама била препознатљива по амблему МС, иза којег је стајала квалитетна и брижљиво одабрана литература из различитих области. Матица српска сваке године додељује награде за достигнућа у различитим областима културе и науке.

Матица српска је била узор многим народима. По угледу на њу основане су: Матица чешка 1831. године; Матица илирска 1842. (која је 1874. преименована у Матицу хрватску); Матица лужичкосрпска 1847; Матица галичко-руска у Лавову 1848; Матица моравска 1849; Матица далматинска у Задру 1861; Матица словачка 1863; Матица словеначка 1864; Матица опавска 1877. и Матица у Тешинској кнежевини 1898 (из којих је 1968. настала Матица шлеска); Матица пољска у Лавову 1882; Матица школска у Тешинској кнежевини 1885; Матица школска у Варшави 1905; Матица бугарска у Цариграду 1909. и нова Матица бугарска 1989. године .

Данас Матица српска сарађује са многим институцијама и појединцима из свих крајева света.

 

Извор:Матица српска

Адреса: 
Улица Матице српске број 1
Нови Сад
Serbia
45° 14' 58.794" N, 19° 50' 12.642" E
RS
Фотографијa: 
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Милан Јовановић рођен је 24. априла 1834. у Јарковцу у панчевачкој пуковнији. Основну школу завршио је у Јарковцу, а гимназију је похађао у Вршцу, Пешти и Темишвару. Још док је боравио у Вршцу заволио је позориште. У Бечу је завршио медицину. У Бечу је за време студија 1863. основао и био председник српског ђачког књижевног друштва Зора. У том друштву је развијао књижевни рад, а најзначајнији рад из тога периода је његова историјска драма у четири чина Краљева Сеја, а радило се о српској победи на Велбужду. Међутим Зора се није ограничила на књижевност, него јој је задатак био да буди српску националну свест. У Београд се вратио 1865. и одмах је добио место професора хигијене и судске медицине на Великој школи. Био је први професор хигијене у Србији. Једно време у Београду је уређивао политички лист Јединство, али 1871. је због одређених политичких дешавања напустио Београд и отишао у Нови Сад. У Новом Саду је био директор реалке и потпредседник Матице српске. Отишао је 1875. у Херцег Нови где је био општински лекар, а пошто је у то време трајао Босанскохерцеговачки устанак он се много бринуо о рањеницима. На позив црногорскога кнеза Николе отишао је средином 1876. на Цетиње, где је све до краја Првога српско-турскога рата био лекар кнежеве породице. По окончању рата кратко је радио за аустријски Лојд као бродски лекар. Када је избио Други српско-турски рат вратио се на кнежев позив на Цетиње. Пратио је 1877/1878 кнегињу Милену и престолонаследника у Напуљ, а по повратку неколико година је пловио све до Кине као бродски лекар за аустријски Лојд. Са тих путовања слао је занимљиве путописе и лекарске поуке. У Србију се вратио 1882. и радио је као лекар на железници, која се тада почела градити. Радио је две године код Рипањскога тунела, а онда се 1884. преселио у Београд и радио је као општински физик. Постављен је 1888. за професора хигијене на Војној академији и на том месту је остао до смрти 1896. У књижевности се јављао драмама, приповеткама и путописима. Посебно је био познат по путописима, описима,путничким причама и приповеткама. Ту су биле збирке: С мора и са сува, Тамо амо по Истоку, Горе доле по Напуљу. Написао је и неколико драма: Краљева Сеја, Демон, Сан и јава, Несуђени, а превео је и Шекспирову Меру за меру. Написао је и велики број књижевних критика, а посебну врсту његовога рад чине есеји из културне прошлости, погледи на друштвене појаве и прилике и фељтони. Поред књижевних дела написао је велик број књига и чланака из хигијене и биологије.

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека јестаственичког и математичарског и Одсека уметничког) од 1869. Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 1890. Прави је члан „без опредељења“ од 1892. Прави је члан (Академије уметности) од 1892. Приступна беседа: Поглед на индијску драму. Проглашен 1894. (Српска краљевска академија Год. 8 (1894) 74–75).

Категорија: 
Личне информације: 
Милан Јовановић Морски (Јарковац, 24. април 1834 – Београд, 6. јул 1896) је био српски лекар и књижевник. Био је професор Велике школе и професор Војне академије у Београду и први је професор хигијене у Србији.
Датум рођења: 
Thursday, April 24, 1834
Место рођења и локација: 
Јарковац
Serbia
45° 14' 17.1096" N, 20° 45' 8.1108" E
RS
Датум смрти: 
Monday, July 6, 1896
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 47' 1.2984" N, 20° 27' 7.488" E
RS
Пол: 
Мушки
Институција: 
Година рођења: 
1834
Држава рођења: 
Кнежевина Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Школовао се у гимназији у Винковцу и Новом Саду, а право је студирао у Грацу где је дипломирао 1876. године. Наредне, 1877. године, вратио се у Нови Сад и све до 1901. године предавао је у новосадској гимназији језике (латински, грчки, мађарски, немачки и српски) и књижевност. Наставни рад у српском школству обогатио је писањем великог броја граматика, речника и прегледа књижевности који су били прихваћени у српској просвети као стандардни уџбеници.

Историографију и српску културу посебно је задужио покретањем часописа Стражилово (1885—1888, 1892—1894), Ново позориште (1909—1910) и као сауредник Јавора (1889—1981) и уредник у Бранику (1906—1912). Сарађивао је и у бројним другим часописима као што су Летопис Матице српске, Глас МС, Бранково коло, Српски књижевни гласник, Књижевни југ и друго. Написао је велики број прилога као књижевни, позоришни и музички критичар. С мађарског и немачког језика преводио је позоришне комаде, романе, приповетке и путописе,

Значајан допринос историји историографије Грчић је дао објављивањем петотомне збирке Портрети с писама у којима је објавио преписку сарадника својих часописа и алманаха. Прве четири књиге објављене су између 1921. и 1926. у загребу а последња 1939. у Новом Саду. Међу педесеторицом културних и књижевних радника налазе се и истакнуте личности српске историографије као што су Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић, Чедомиљ Мијатовић, Тихомир Остојић, Александар Сандић и други. Писма су издата хронолошким редом са уводном напоменом о адресанту. Обиље материјала пружа посебно портрет Илариона Руварца објављен у петој књизи где се осветљује позадина штампања расправе О кнезу Лазару у Стражилову прожета полемиком са Пантелијом Срећковићем.

Категорија: 
Личне информације: 
Јован Грчић (19. октобар 1855, Вуковар – 5. фебруар 1941, Нови Сад) је био српски историчар, правник, преводилац и радник у више области културног живота.
Датум рођења: 
Friday, October 19, 1855
Место рођења и локација: 
Вуковар
Serbia
45° 20' 45.0384" N, 19° 0' 14.1984" E
RS
Датум смрти: 
Wednesday, February 5, 1941
Место смрти и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 14' 58.794" N, 19° 50' 12.642" E
RS
Пол: 
Мушки
Делокруг рада: 
Институција: 
Битне локације: 
Нови Сад
Serbia
45° 14' 58.794" N, 19° 50' 12.642" E
RS
Година рођења: 
1855
Држава рођења: 
Хрватска
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Јован Ђорђевић рођен је 25. новембра 1826. у Сенти Гимназију је похађао у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, а филозофију у Пешти. У Пешти се 1845. уписао на студиј медицине, али 1848. је прекинуо студије. На позив бачког великог жупана Исидора Николића Џавера отишао је 1849. да ради у Сомбору, а одатле је прешао у Лугош, где је био судски чиновник. Прешао је 1852. у Нови Сад, у коме је био професор историје у српској гимназији од 1852. до 1857. У Новом Саду се сукобљавао са онима, који су се противили Вуковој реформи, па је због тога 1857. прешао у Пешту. где је постао секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Међутим и ту је имао доста конзервативних противника, па се 1859. вратио у Нови Сад.

Прихватио је понуду Данила Медаковића и заједно са Ђорђем Поповићем прихватио се да уређује Српски Дневник у Новом Саду. Водио је углавном администрацију и писао у просветном делу листа. Почео је 1860. да објављује низ важних чланака о позоришту, па је тиме потакао да се 1861. оснује Српско народно позориште у оквиру Српске читаонице. Објашњавао је да позориште чува језик и народне обичаје и буди националну свест и да је због тога од огромнога значаја. Сматрао је да ниједна просветна установа не може тако добро да развија народни језик. Током 1861. био је посланик на Благовештанском сабору и своје белешке са тог сабора издао је у књизи Радња Благовештанског Сабора 1861. Био је једно време главни покретач културнога полета у Војводини. У време апсолутизма организовао је различите просветне манифестације са циљем да одржава активан и компактан национални дух. Такву једну свечаност организовао је 1861. поводом Текелијине стогодишњице рођења. Био је управник Српског народног позоришта од 1863. до 1868. Да би му више времена остало за позориште предао је 1863. Светозару Милетићу фактичко уређивање Српског Дневника, а он се све више посвећивао позоришту. Међутим формално је и даље био главни уредник Српског Дневника, па је због Милетићевога уређивања и он био стављен пред војни суд, а Српски дневник је био обустављен. Био је амнестиран 1865, али више није покретао лист.

Извор: 
Категорија: 
Личне информације: 
Јован Ђорђевић је био српски књижевник. Био је оснивач и директор Народног позоришта у Београду, управник Српског народног позоришта (1863—1868), професор историје на Великој школи и министар просвете. Написао је српску химну Боже правде.
Датум рођења: 
Saturday, November 25, 1826
Место рођења и локација: 
Сента
Serbia
45° 55' 37.8696" N, 20° 4' 40.2888" E
RS
Датум смрти: 
Sunday, April 22, 1900
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 47' 11.6448" N, 20° 26' 56.1192" E
RS
Пол: 
Мушки
Делокруг рада: 
Година рођења: 
1826
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Средњу школу је започео Суботици, а завршио у Пешти. У Пешти је завршио потом и правни факултет. Изабран је 1859. за секретара Матице Српске. Уређивао је Летопис Матице Српске од 1859. до 1869, Позориште је уређивао од 1872. до 1876, а био је и уредник Младе Србадије. Био је истакнути члан Уједињене омладине српске, па је био председник на омладинским скупштинама у Зрењанину, Кикинди и Новом Саду од 1868. до 1870. Поред тога поверено му је и уређивање омладинског гласила Младе Србадије. Када је угарска влада за вршачку скупштину 1871. наредила да чланови Омладине могу бити само угарски Срби, тада је Хаџић узалуд покушавао да различитим молбама увери власти да такво друштво не може да буде толико ограничено. Имао је посебне заслуге за развој српског позоришта, посебно Српског Народног Позоришта (СНП) у Новом Саду. Заједно са Јованом Суботићем спречио је пропаст позоришта након одласка Јована Ђорђевића 1868. у Београд. Постао је управник Српског народног позоришта. Развијао је уметничку игру у трупи, а истовремено код гледалаца будио родољубље и љубав према позоришту. Од 1872. је уређивао и Зборник позоришних дела, као орган управе СНП у Новом Саду. Ту је објављено око 50 оригиналних и преведених драмских дела из репертоара СНП. У свесци 185. Српског Летописа је дат добар преглед његовог књижевног рада. Под његовом управом СНП у Новом Саду се уздигло до висине на којој је могло да изводи и најсложенија драмска дела.

Категорија: 
Личне информације: 
Антоније Хаџић (Суботица, 20. новембар / 2. децембар 1831 – Нови Сад, 17. јануар 1916 (по Народној енциклопедији 1917.)) је био књижевник, управник Народног позоришта (Нови Сад) и председник Матице српске.
Датум рођења: 
Friday, December 2, 1831
Место рођења и локација: 
Суботица
Serbia
46° 5' 56.3244" N, 19° 39' 28.7064" E
RS
Датум смрти: 
Monday, January 17, 1916
Место смрти и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 14' 58.794" N, 19° 50' 12.642" E
RS
Пол: 
Мушки
Делокруг рада: 
Година рођења: 
1871
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Date: 

(није дефинисан тачан датум и година рођења)

Биографија: 

Душан Попов је рођен у Мокрину, школовао се у Новом Саду, а докторирао на Филозофском факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави 1945. године у листовима „Слободна Војводина“ (данашњи „Дневник“) и „Глас омладине“. У листу „Дневник“ прешао је пут од млађег сарадника до заменика главног уредника. Као млад новинар постављен је за главног уредника културне институције Трибина младих. Године 1972. био је први главни уредник тек основане Телевизије Нови Сад. Дуго година био је члан управног и извршног одбора Матице српске, а у три мандата и њен секретар. У Стеријином позорју је био први генерални секретар. Највише градско признање, Фебруарска награда Новог Сада, Попову је припала јер је свој животни и радни век посветио изучавању историјске грађе и новосадске културе. Аутор је „Енциклопедије Новог Сада“, дела које се састоји од 30 томова, а чланови ресорне градске комисије су образложили да је Нови Сад, захваљујући Попову, један од ретких градова који имају своју енциклопедију.

 

 

Извор: 
Категорија: 
Личне информације: 
Рођен у Мокрину, умро у Новом Саду 03.07.2014. год.
Место рођења и локација: 
MOKRIN
Serbia
45° 56' 4.9992" N, 20° 24' 15.9984" E
RS
Датум смрти: 
Thursday, July 3, 2014
Место смрти и локација: 
NOVI SAD
Serbia
45° 15' 0" N, 19° 51' 0" E
RS
Пол: 
Мушки
Институција: 
Држава рођења: 
Србија
Назив: 
Протокол Матице Сербске од 01. јануара до 31. декембра, 1851.
Фотографије: 
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Проза
Институција: 
Датум настанка документа: 
01.01.1851.
Година настанка документа: 
1851
Датум креирања записа: 
23.09.2014.
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Књига
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Основну школу и нижу реалку учио је у родном граду, а трговачку школу у Пешти, да би потом завршио Учитељску школу у Сомбору и 1864. постао учитељ у Великој Кикинди. Најзначајнија је његова делатност везана за Нови Сад. Био је 1874. управитељ и учитељ у новосадској Вишој девојачкој школи, у којој је остао до пензионисања 1905. Основао је 1889. и успешно водио све до пензионисања Српски учитељски конвикт за учитељску децу која су се школовала у Новом Саду, а 1907. формирао је учитељску задругу Натошевић. Учествовао је на оснивачкој скупштини Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и тада је изабран за секретара (перовођу) а на тој позицији је остао све до смрти. 1886. године покренуо је гласило ових задруга- Женски свет који је уређивао све до Првог светског рата. На почетку рата, на његову иницијативу, Задруга је основала болницу, у Српском учитељском конвикту у којој  су збрињавани сви невољни и болесници који нису имали другог смештаја. Као члан Књижевног одељења Матице Српске, замењивао је Матичиног секретара и уредника десет свезака Летописа (1910-11). Уредио је календар Женски свет 1910. а 1921. године почео је да издаје Учитељски весник. Био је вредан сарадник Српског кола и Браника, али и неких других часописа тога времена. Узимао је учешће и у политичком животу па је 1892. године биран за посланика на Српском народно-црквеном сабору за великосенмиклушки срез. Пред ослобођење укључио се у Српски народни одбор и био је један од три потпредседника овог тела, учествујући у стварању српске власти у Војводини. Био је ожењен Бетом, рођена Стефановић са којом је имао ћерку Виду, удату Вулко.

Личне информације: 
Учитељ, културни и друштвени радник. Рођен је 01.01.1844. године у Великој Кикинди а умро 18.06.1922. у Новом Саду.
Датум рођења: 
Monday, January 1, 1844
Место рођења и локација: 
Velika Kikinda
Serbia
45° 50' 28.3308" N, 20° 16' 40.1412" E
RS
Датум смрти: 
Sunday, June 18, 1922
Место смрти и локација: 
Novi Sad
Serbia
45° 15' 0" N, 19° 51' 0" E
RS
Пол: 
Мушки
Институција: 
Година рођења: 
1844
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Потиче из веома старе новосадске ратарске породице. Основну школу је похађао у Сремској Каменици и Новом Саду. После завршене основне школе уписује се у немачку граничарску грађанску школу у Петроварадину. Нижу гимназију похађа у Новом Саду, а вишу у Сремским Карловцима, Печују и Будимпешти, где је и матурирао. Школске 1866/67. године уписао је медицину у Будимпешти. Студије медицине је завршио 1872. године у Бечу, а затим и специјализацију из хирургије, 1873. године. Исте године вратио се у Нови Сад и започео лекарску праксу; истовремено је био лични лекар Марије Трандафил. Од 1785. године па све до преране смрти радио је као срески физик слободног краљевског града Новог Сада, а од 1888. године, захваљујући завршеној специјализацији из хирургије, био је и управник Порођајног одељења новосадске болнице. Илија Огњановић је био свестран човек. Веома рано је почео да се бави поезијом и уредништвом. По угледу на Змаја и Рајковића у својој шеснаестој години издавао је и уређивао рукописни лист Зоља, а годину дана касније и Ђачки венац. Поред бројних написа у стиху и прози које је објављивао у тадашњим водећим часописима, писао је и медицинско– поучне чланке. Најзначајнији од њих су О дифтеричној вратобољи и Како се ваља лечити од колере. Суочен са бројним проблемима при издавању посмртница, због велике шароликости медицинске номенклатуре, Илија Огњановић 1894. године издаје књигу Имена болести што смрт могу да нанесу. У овој књизи, све тада познате болести и узроке смрти преводи са латинског језика на српски, мађарски и немачки.  Захваљујући својој преданој активности као лекара и књижевника добио је бројна признања. За живота је био члан Књижевног одељења Матице српске, члан Епархијске управе бачке, дописни члан Српског ученог друштва од 1883. године, а од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности. Живот Илије Огњановића није био лак. Веома рано је остао сироче и током свог школовања био је зависан од издашности богатих људи и институција, а понекад и од сопственог рада. Низ година је патио од срчане слабости, а последње три године живота боловао је од шећерне болести, у то време неизлечиве болести. По препоруци лекара, у лето 1900. године са породицом одлази у аустријско купатило Добелбад на лечење. Уместо очекиваног побољшања, његово здравствено стање се погоршава и он одлучује да се врати у Нови Сад. При повратку, његово здравствено стање се још више погоршава и породица га смешта у санаторијум др Јендрашека у Будиму. Умро је следећег дана, 8. (21.) августа у 55. години живота. Пренет је у Нови Сад. Опело је одржано у српској Православној саборној цркви 10. (23.) августа 1900. године. Истога дана је и сахрањен на Алмашком гробљу у Новом Саду.

Извор: 
Категорија: 
Надимак: 
Абуказем
Личне информације: 
Лекар и писац, сарадник Јована Јовановића Змаја. Рођен и умро у Новом Саду у педестепетој години живота. Био је лични лекар Марије Трандафил.
Датум рођења: 
Wednesday, April 30, 1845
Место рођења и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 15' 9.774" N, 19° 50' 21.2964" E
RS
Датум смрти: 
Friday, August 10, 1900
Место смрти и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 15' 0.3276" N, 19° 51' 3.3192" E
RS
Пол: 
Мушки
Институција: 
Година рођења: 
1845
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Највећи лиричар српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о сретном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом супругом Ружом Личанин. Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).
Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и сатирични лист Комарац.

Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.
Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.

 

 

Извор: 
Предметна одредница: 

Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о сретном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Категорија: 
Надимак: 
Змај
Личне информације: 
Највећи лиричар српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. (Нови Сад, 24. новембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904)
Датум рођења: 
Sunday, November 24, 1833
Место рођења и локација: 
Нови Сад
Serbia
45° 15' 0" N, 19° 51' 0" E
RS
Датум смрти: 
Tuesday, June 14, 1904
Место смрти и локација: 
Сремска Каменица
Serbia
45° 13' 14.0016" N, 19° 50' 21.0012" E
RS
Пол: 
Мушки
Институција: 
Битне локације: 
Нови Сад
Serbia
45° 15' 0" N, 19° 51' 0" E
RS
Година рођења: 
1833
Држава рођења: 
Србија
Subscribe to RSS - Матица српска