Одлази у Праг 1947. године и уписује се на Филмску Академију (ФАМУ) али већ 1948. године је приморан да прекине студије из политичких разлога (резолуција Информбиро и раздор између Југославије и СССР-а) и враћа се у Београд. Наставља студије на филозофском факултету и дипломира на одсеку Историје Уметности. Упоредо ради на филму као асистент режије и касније као режисер и сценариста. За недељне новине пише критике за уметност и филм.
1955 - Заједно са Вицком Распором режира докуметарни филм Уз друга је друг. Друга награда за режију-фестивал Пула 1956.
1957 – По сопственом сценарију режира свој први документарни филм Лет над мочваром. Прво претстављање југословенског филма у Кану. Филм је примећен и награђен – награда Критике – Фестивал Пула.
У јесен склапа брак са Браниславом Марковић.
Исте 1957. године снима краткометражни филм Петар Добровић о истоименом српском сликару.
1958 –Са Вицком Распором снима играни филм Једини излаз са ратном темом. Сарадња није остварила очекиване наде.
Од 1958. године Петровић за све своје филмове пише синопсисе, сценарија, дијалоге, прави избор музике, и наравно, их режира. Био је искључиви аутор (од 1995 године, главна награда Фестивала ауторског филма (ФАФ) у Београду носи његово име, Александар Саша Петровић).
1960 – Рат рату историја радничког покрета у Србији до другог светског рата.
1961 – Двоје први ауторски дугометражни филм Александра Петровића који обележава почетак модерног југословенског филма. Приказан на фестивалу у Кану, француска и италијанска критика је писала да је то остварење једне социјалистичке кинематографије које је својим интимним изразом пођеднако одговарало најекслузивнијем развоју савремене тежње модерне светске кинематографије.
1962 – Постављен је за професора филмске режије на београдској Академији за филм, позориште, радио и телевизију.
1963 – Филм Дани заједно са Двоје оцењени су од стране штампе као једни од првих интимистичких филмова који нису били пропагандни. Петровића су прозвали представником новог југословенског филма.
1964 – снима документарни филм Записник, такозвани «критички журнал» којим је на смео начин денунцирао тадашњи телевизијки журнал.
1965 – Филм Три постиже светски успех. Александар Петровић је позиван и награђиван на свим великим светским фестивалима. Додељују му највеће награде у Југославији и у другим земљама света. На филмском фестивалу у Пули Три добија 3 Златне арене:
Велику Златну арену за филм, Златну арену за режију и Златну арену за мушку улогу. На цењеном филмском фестивалу у Карловим Варима добија Главну Награду. Три је ушао у селекцију за «Оскара» за најбољи страни филм 1966. године. У анкети спроведеној 1979. године од стране Института за филм по избору Југословенских филмских уметника и критичара за најбољи филм у историји југословенске кинематографије, друго место припада филму Три, док је на првом месту филм Скупљачи перја.
Скупљачи перја је први филм о Циганима у коме они говоре њихов језик. Критика је потврдила опште мишљење да се ради о изузетном уметничком делу. «Тачан у тону и детаљима, величанствено истинит. Поетичан, меланхоличан, топао, нежан, снажан, духовит и горак.» «Филм Скуплачи перја је експлозија младости, љубави, животне радости.» «Петровићево ремек-дело је одавање најлепше почасти слободи и личности.» Сам Петровић каже: «развијао сам у себи потребу за ирационалним и она је кулминирала у Скупљачима перја и једна од ствари због којих Скупљачи перја јесу оно сто јесу, је баш то да ти људи ипак својим теменом додирују ирационално.» Филм осваја многобројне домаће и стране награде.
1968. године номинован је за Оскара за најбољи страни филм и за Златни Глобусноминован 1968. године за најбољи страни филм од стране. Филм је позиван на најелитније светске фестивале.
Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета, фабулу филма Петровић узима из једне најобичније новинске информације «у ствари, тај податак да је у једном војвођанском селу отац узео на себе кривицу за злочин свога сина довео сам у везу с неким елементима у конструкцији “Злих духа” и тако напарвио сиже свога филма.» То је филм који открива проблем слободе у свету без слободе. Пре него што је снимио свој задњи филм Сеобе Петровић је сматрао да му је најбољи филм Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета.
1969 – Министар за културу Француске Републике Андре Малро (Андрé Малрауx) уручује Александру Петровићу «Орден Витеза реда лепих уметности и књижевности».
1973 - Петровић је у немилости, искључен са катедре професора филмске режије на београдској Академији за филм, позориште, радио и телевизију. Принуђен да напусти земљу, са тешко хендикепираним сином, одлази да ради у Немачку и Француску. «Што се тиче Мајстора и Маргарите, стварно не знам шта се дешавало. Ради се о монструозном примеру манипулације политичким околнистима. Тај је филм на фестивалу у Пули добио 4-5 награда, између осталих и Велику златну арену, проглашен је филмом године од стране стручне критике. Ни сам не знам које је све награде добио. Приказиван је по целој Европи и већем делу света. Међутим, наједном, у контексту афере Пластични Исус, коју су људи злоупотребили што су пребацили све то и на филм Мајстор и Маргарита, оптужен сам за антикомунистички филм. Наведимо један парадокс: тај филм је био забрањен за приказивање од радничког савета Дунав филма, а истоврумено је водећа личност за пропаганду Француске КП Жикен изјавио у интервјуима у Француској да је то најбољи филм године због његовог антистаљинистичког става. Суштина тога је врло мрачна, није политичке природе. »
У периоду од искључења из Академије за позориште, филм и телевизују, требало је издржавати своју породицу. Петровић пише текстове по наруџбини: сценарио Банкар вампир, Емануелле II, синопсис за филм о Џону Кенедију. Такође је за собом оставио сценарија по којима је желео да снима филмове: по приповеткама Исака Бабеља Одеса, Бења краљ и Црвена коњица, Мемоари Леополда Трепера, Псеће срце по роману Михаила Булгакова, затим, У име свих мојих по роману Мартина Греја (Мартин Граy), косценаиста Маx Галло, оригинални текст Прави крај викенда, 1975. – 1976. сценарио по народној песми Бановић Страхиња (награђен за најбољи сценарио рађен по књижевном делу – фестивал Врњачка Бања) филм је режирао Ватрослав Мимица. На жалост, реализација свих тих пројеката је остала јалова узевши у обзир да је Александар Петровић за све своје филмове он лично проналазио материјална средства и монтирао разне сарадње а да му је рад на филму у Југославији у том периоду био онемогућен читавих 18 година.
1977 – Роми Шнајдер (Ромy Счнеидер), Брад Доуриф, Мишел Галабри (Мичел Галабру), Милена Дравић, Рудигер Воглер (Рüдигер Воглер), Велимир Бата Живојиновић дају запажене улоге. Филм је приказан на XXX фестивалу у Кану 1977. Награђен у Немачкој 1977. Златном филмском траком за најбољу женску улогу Роми Шнајдер и Сребрном филмском траком за филм у целини. «ТРИБУНЕ ДЕ ГЕНЕВЕ» пише: «Филм је исто тако добар, ако не и бољи, од романа». «Л’АУРРОРЕ» пише: «Нико боље од Александра Петровића (уз учешће Хеинрич Бöлл, добитника Нобелове награде), није могао да екранизује «Групни портрет са дамом» тај споменик савремене литературе. – Не, нико осим Александра Петровића није могао још једном да понови свој успех у адаптацији једног другог дела Мајстор и Маргарита.»
1979 – Немајући могућност да у Југославији снима филмове а желећи да публици прикаже Булгакова (филм Мајстор и Маргарита проглашен на фестивалу у Пули за најбоље остварење 1972. године, никада није био забрањен али је одмах затим био повучен из биоскопске мреже), успева да монтира две веома запажене позоришне представе: Мајстор и Маргарита у Народном позоришту у Београду и Псеће срце у Атељеу 212. Наиме позоришна представа Мајстор и Маргарита није била бунт Александра Петровића на забрану филма како је критика тврдила већ покушај да «Кроз овај практичан пример износим своје становиште о интердициплинарности режије.»
Псеће срце је остало дуго времена на програму, представа је доживела велики успех. А.П.
198. Бановић Страхиња – Сценарио је понудио Авала филму, наравно, очекујући да ће моћи и да режира филм, али режију је продукција поверила Ватрославу Мимици (блажи вид даљег “прогнанства”). Филм је приказан на фестивалу у Пули. Многи су били мишљења да је то најбољи домаћи филмски сценарио икада написан. На Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи, 1981 године, добио је награду за најбољи сценарио према домаћем књижевном делу. Филм је био приказан и на Филмском фестивалу у Венецији 198. године – ван конкуренције.
Диригује плејаду афирмисаних глумаца Автандила Махарадзе (Автандил Макхарадзе), Изабел Ипер (Исабелле Хупперт), Ришара Бериа (Ричард Беррy) Бернар Блиеа (Бернард Блиер), Ерлан Јозефсона (Ерланд Јосепхсон), Драгана Николића, Микија Манојловића, Мирјану Карановић.
“Највећу животну енергију уложио сам у две ствари: у свог сина Драгана и у Сеобе. На жалост нисам дочекао да сина видим као одраслог момка, јер је у току снимања умро, а нећу бити присутан ни на премијери филма којег сматрам животним делом. Тако је ваљда Бог хтео. Има нека сила изнад нас која руководи нашим судбинама, “случај комедијант”, како је то рекао Црњански. Уверен сам да ће се Сеобе допасти публици.”
Српска верзија (филм је био француско-српска копродукција) приказана је у “Сава Центру” 28. априла 1994. године. Француска верзија Мигратионс још увек није приказана публици, вечити судски процеси. Сви су изгледи да ће ускоро Сеобе Александра Петровића видети дан у Француској и у другим земљама.
Александар Петровић је преминуо 20. Августа 1994. године у болници Салпетриер (Хôпитал Питиé Салпêтриèре) у Паризу.
