Највеће име новосадске модерне архитектуре. Припада плејади првих српских архитеката који су прихватили модерни интернационални стил унутар кога ће остварити свој индивидуални архитектонски израз. Табаковић потиче из цењене српске породице која је генерацијама давала познате уметнике: стриц Александар (1856-1880), сликар и архитекта; отац Милан (1860-1946), тражени арадски архитекта, аутор низа велелепних грађевина у том граду и широм Војводине и брат Иван (1898-1977), сликар и професор на београдској Уметничкој академији.

Ђорђе Табаковић је рођен 3. маја 1897. у Араду где је завршио основну школу и гимназију. Започиње студије архитектуре у Будимпешти, а због избијања рата, студије архитектуре окончава на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 6. марта 1922. Наредне две године проводи у Београду, као архитектонски приправник. У периоду од 1923. до 1924. Табаковић борави у Паризу, у атељеу архитеката Едуарда Андреа и Жака Мишела. У времену од 1925. до 1928. Табаковић ради код оца у Араду учествујући у разради пројеката. Од 1928. породица се сели у Нови Сад где ће Табаковић провести читав свој радни век. За само десетак година активног пројектантског деловања Табаковић ће само у Новом Саду пројектовати и извести преко педесет грађевина различитих намена, приватне куће и виле, вишеспратне стамбене зграде, јавне и културне установе, фабрике и многобројне мање градитељске подухвате. У исто време Табаковић ће широм Војводине градити као прави регионални архитекта. У ранијим делима Табаковић пројектује и гради примењујући традиционални приступ градњи заснован на локалној традицији. Већ од 1930. окреће се модерној архитектури постајући тако њен главни поборник у новосадској средини. У великом и квалитетном архитектонском опусу, оствареном углавном у Новом Саду и на подручју Војводине, Табаковић ће створити нека од најлепших дела српске модерне међуратне архитектуре. У Новом Саду Табаковић је, између осталог, пројектовао и извео: хотел „Парк“ и зграду Црвеног крста (1930), кућу породице Вермеш у Футошкој улици и Дом новосадске трговачке омладине (1931), Клајнову палату и зграду др Јовановића у улици И. Огњановића (1932), зграду дневног листа „Југословенски дневник“ у улици Ј. Ђорђевића и зграду друштва „Кора хлеба“ у улици С. Маринковић (1933), велику Танурџићеву палату (1934), сликовиту кућу Деђанских у Радничкој улици (1934), Соколски дом, данас Позориште младих (1935), Дечије склониште у Пионирској улици (1936), стамбену зграду Трговачке обртне банке, у близини Радничког дома (1938), хотел „Реx“ као доградњу Танурџићеве палате (1939), Шегртски дом (1940) и многе друге. По Табаковићевим пројектима у Зрењанину су подигнути Дечији дом (1935) и Берза рада (1939), у Суботици Берзу рада (1935), у Кикинди Ђачки и Соколски дом и др. За Српску православну цркву пројектовао је више мањих храмова у Стајићеву, Хоргошу, Руском Селу, Војводи Степи и Банатском Александровцу, а у Сремским Карловцима Патријаршијску библиотеку (1938). За римокатоличку цркву извео је више пројеката обнове и рестаурација.

За време рата Табаковић је престао са пројектантском делатношћу. После рата Табаковић се више није активно бавио пројектовањем и градњом. Држао је стручна и популарна предавања, био је дуго професор на уметничкој школи, бавио се фотографијом, дизајном, публицистиком, превођењем и, повремено, уређењем ентеријера (Позориште у Зрењанину, 1957. и уређење новосадске Поште, 1963). Школован на најбољим традицијама европске културе и архитектуре, Табаковић је посебно у градитељству Новог Сада оставио неизбрисиве трагове. Умро је 1. септембра 1971. у Новом Саду, а урна са његовим пепелом положена је у розалијум на београдском Новом гробљу. Архитектонски опус Ђорђа Табаковића заслужује детаљну монографску изложбу и обимнију монографију које би на најбољи начин представиле једног од најизразитијих представника српске модерне архитектуре настале између два светска рата у Војводини.