После завршене гимназије у Сремским Карловцима и Сегедину, студије је наставио у Пешти, где је докторирао на филозофији 1836. године, а 1840. године на праву. Бавећи се адвокатуром, од 1842. године до 1847. године је уређивао "Летопис Матице српске", који је тада још излазио у Пешти. Револуционарне 1848. године био је иницијатор и сазивач скупштине Срба у Пешти која је имала задатак да с обзиром на опште политичке прилике у Аустрији, формулише српске захтеве. Исте године, учествовао је и на мајској скупштини у Сремским Карловцима, на којој је установљена Карловачка патријаршија и митрополит Јосиф Рајачић. Као политичар умерено либералних схватања, истакао се иступањима у заједничком Угарском сабору, где је био близак идејама Светозара Милетића. За време боравка у Загребу, као драмски писац био је постављен за управитеља Земаљског казалишта, где је успешно сарађивао са позоришним реформатором, писцем и глумцем Јосипом Фројденрајхом. О тој сарадњи оставио је драгоцена сведочанства у својој "Автобиографија", коју је издала Матица српска у Новом Саду. Књижевно стваралаштво започео је лирским песништво романтичне инспирације, а више успеха је показао у драмама са национално-историјском тематиком какве су „Херцег-Владислав“, „Немања“, „Милош Обилић“ и „Звонимир“. Оне су му донеле популарност какву је код Срба имао још једино Стерија Поповић. Суботић је посебну пажњу обраћао на чистоту сценског говора. Говорећи о језику којим се говорило на бини у Загребу и Новом Саду, он у "Аутобиографији" каже: „Не може се потпуно уживати ни тамо ни овде, али се даје гледати и оно што дају на загребачкој позорници и оно што се представља од Новосадског народног друштва ".У Нови Сад је прешао 1868. године, где се бавио адвокатуром. Ту је био биран за председника Матице српске и прочелника „Друштва за Српско народно позориште“. Својим деловањем је успешно повезивао српске и хрватске културне и политичке центре као што су Нови Сад, Загреб, Осијек и Београд, где је, такође, боравио неко време. Син Јована Суботића је др Војислав Суботић, водећи српски хирург с краја 19. - почетка 20. века и један од оснивача Медицинског факултета у Београду. У Музеју града Београда налази се легат Јована Суботића, који је музеју даровао његов унук, Иван В. Суботић. Сматра се највећим полиграфом међу писцима свог доба. Писао је лирске песме, класицистичке оде и елегије, херојске песме, романтичне епове, сентименталне приповетке, критике, радове из теорије и историје књижевности, чланке разне садржине, огледао се у роману, написао опсежну аутобиографију, састављао, уз то, чланке антологије, школске уџбенике, два пута био уредник Српског летописа. Од 1861. године до краја живота учествује у политичком животу Угарске, нарочито Хрватске и Војводине. Шездесетих година, у доба цветања романтичне драме, он је један од њених најплоднијих представника. Песме су му под јаким утицајем народне поезије. Године 1838. штампао је спев „Потопљена Пешта“. Песничка слава му је опала одмах после појаве Бранка Радичевића. Као драмски писац узимао је предмете из новије српске и хрватске историје, али ни драме му се нису могле одржати поред дела Јована Стерије Поповића и Лазе Костића. У своје време слављен је његов романтични еп „Краљ Дечански“ (1846). Пред крај живота, у доба доминације прозе, написао је роман „Калуђер“ (1881).