Франц Јозеф Хајдн (31. март 1732 — Беч, 31. мај 1809) је био аустријски композитор и диригент. Шире музичко образовање стекао је као члан хора дечака Бечке катедрале. У композицији заправо самоук, Хајдн се и касније, као композитор и диригент дворске музике кнезова Естерхази, развијао самостално, „одсечен од света“, како сам каже, „и присиљен да постане оригиналан“. Провео је три деценије, од 1761. до 1790, на кнежевским доворовима у Ајзенштату и Естерхазиу, док је након 1790. већином боравио у Бечу. „Добри тата Хајдн“, чувар класичне традиције, први у великој тројки бечких класика, Моцартов пријатељ и учитељ многих музичара свога доба стекао је за живота велику популарност и поштовање који су након смрти избледели, да би га 20. века поново открило као врело непресушне музичке доброте. Хајдн је дао неизмерно богат и разноврстан опус, што сведочи о лакоћи стварања и о потреби тадашњег музичког тржишта које је стално тражило нова дела. Његове 104 симфоније, 24 клавирска концерта, 5 концерата за виолончело, мноштво коморних композиција за различите инструменте и ансамбле, тридесетак опера, ораторији, мисе, кантате — све то чини један од најбогатијих опуса у историји компоновања уопште. Како је Хајдн старио, у своја дела укључивао је све више сељачких народних мелодија које је слушао у младости. Савршени пример је последњи став његове последње симфоније, бр. 104 — Лондонске симфоније. Тежиште његова стварања је на инструменталној музици, а посебно је развио клавирску сонату, гудачки квартет и симфонију. У опери даје већу важност карактеризацији ликова. Најстарији је од тројице мајстора бечке класике. Симфонија бр. 82 у C-дуру је прва од симфонија познатијих као "Паришке симфоније" композитора Јозефа Хајдна, популарно је називају и "Медвеђом симфонијом". Иако је по реду прва, ова симфонија је уствари последња компонована од "Паришких симфонија". Завршена је 1786. а, премијерно је изведена 1787. у Паризу.