Папир

Назив: 
Отварање јавног купатила
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1920
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
Купатило се изградило за сиромашно становништво, војску и ђаке.
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Дневник рада III разреда Државне позоришне школе у Новом Саду
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1949
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
Школска 1948/49. година
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Молба новосадског фијакерског удружења Градском савету
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1926
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
Предмет молбе је за подизање јавног телефона, о сопственом трошку.
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Списак носилаца Албанске споменице.
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1923
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
Младен Ст. Ђуричић (Заблаће код Шапца, 8. март 1889 — Београд, 20. септембар 1987) је био капетан речног бродарства, капетан речне пловидбе, књижевник и публициста. Божидар Јанковић (Београд, 7. децембар 1849 — Херцег-Нови, 7. јул 1920) је био српски и југословенски генерал, учесник Српско-турских ратова, Српско-бугарског рата, Балканских и Првог светског рата. Јосип Јерас (Љубљана, 21. фебруар 1891 — 1967) био је словеначки политичар и просветни радник. Павле Јуришић – Штурм (10/22. август 1848 — Београд, 13. јануар 1922) је био српски, a касније и југословенски генерал. Радоје Љутовац - Рака (4. септембар 1887. село Пољна код Трстеника - 25. новембар 1968. Трстеник) артиљерац, који је топом оборио непријатељски авион 1915. године. Давид Албала (Београд, 1. септембар 1886 — Вашингтон, 4. април 1942), је био лекар, политичар и циониста. Јован Стојковић (Мартолци, 25. децембар 1878 — Велес, 20. фебруар 1920), познат као Војвода Бабунски, је био четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века. Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода. Милош Васић (Неменикуће, 27. фебруар 1859 — Београд, 20. октобар 1935) био је генерал српске војске и дивизијски генерал југословенске војске. Драгомир Васовић рођен као Васиљевић (Врховине, 17. октобар 1871. – Уб, 21. март 1936). Стеван Вишњић (Стрмово, Бајина Башта, 27. децембар 1887. – Уб, 23. април 1957). Ђорђе Влајковић (Станина Река, код Ваљева, 15. април 1885. – село Совљак код Уба, 2. новембар 1941). Момчило Гаврић (Трбушница, 1. мај 1906 — Београд, 28. април 1993) је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Страхиња Дамјановић (Смедерево, 1894 – Београд, 1979) је био један од 1300 каплара, борац свих ратова 1912—1918 и носилац Албанске споменице, ордена св. Саве и Обилићеве медаље за храброст. Такође је био почасни грађанин Париза. Михаило Живковић – Гвоздени (Београд, 29. август 1856 — Београд, 28. април 1930) био је српски генерал и министар војни. Миладин Зарић – Мишо (1889–1976) је био учитељ из Београда, најпознатији по томе што је током операције ослобађања Београда у Другом светском рату, у зору 20. октобра 1944, пресекавши жице детонатора, спасао од рушења минирани Стари савски мост у Београду. Јевстатије Караматијевић (Нова Варош, 30. новембар 1881 — Загреб, 9. април 1948) био је православни свештеник, те политички и културни радник. Драгутин Кесеровић (Пироман код Обреновца, 21. новембар 1896 — Београд, 17. август 1945), био мајор у војсци Краљевине Југославије. Станислав Краков (Крагујевац, 29. март 1895 — Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ. Орестије Крстић је био српски пилот. Рођен је 8. октобра 1894. године у Александрову, селу које је добило име по сину будућег краља Милана. Благоје Мићков Крушић (1880 — 1944), војник, жандармеријски наредник и политички осуђеник. Алимпије Марјановић Овчепољски, српски и југословенски официр, и четнички војвода у Старој Србији и Македонији за време борби за Македонију почетком 20. века. Милорад Мића Марковић (Сокобања, 1887 — Београд, 24. октобар 1967), учитељ, учесник Балканских и Првог светског рата. Војислав Милојевић (Урсуле, код Јагодине, 19. март 1873 — 1965) био је високи официр српске војске и артиљеријски бригадни генерал југословенске војске. Михаило Миловановић (Гостиница, 24. фебруар 1879 — Ужице, 28. новембар 1941) је био српски сликар, вајар и писац. Бранислав Р. Милосављевић, (Пожаревац, 2/14. август 1879 — Београд, 17. април 1944), први управник Драча 1912, објавио 4 збирке, углавном родољубивих и политички ангажованих песама, аутор је песме Изгнаници, познате под насловом Креће се лађа Француска. Драгољуб Михаиловић – Чича Дража (Ивањица, 14/27. април 1893 — Београд, 17. јул 1946) је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, у првој и другој влади Слободана Јовановића, у међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, у току Другог светског рата. Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Милутин Ђ. Недић (Сопот, 26. октобар 1882 — Аустрија, 1945) је био армијски генерал војске Краљевине Југославије. Живко Павловић (Рамаћ код Башина, 1/13. март 1871 — Београд, 25. април 1938) био је високи официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик. Миленко Пауновић (Сентиван, 17/29. новембар 1889 — Београд, 1. октобар 1924) је био српски композитор и драмски писац, аутор прве музичке драме у Србији. Миладин Пећинар (Љубиш, 17. март 1893 — Београд, 5. јун 1973) је био инжењер грађевинарства, професор универизтета и академик САНУ. Драгомир Дража Петровић је био српски адвокат. Рођен је у Горњој Врањској код Шапца, 30. јула 1865. Милан Петровић (Ниш, 15/28. мај 1886 — Земун, 22. октобар 1963), познати нишлија, лекар, потпуковник у српском санитету. Михаило Петровић (Карловац 1863 — Београд 1934) је био санитетски бригадни генерал југословенске војске, први српски хирург. Алекса Радовановић (1900 — 2004) је био последњи солунски ратник и председник „Удружења ратника од 1912. до 1920. године“. Вељко Рамадановић (Корбово, 27. септембар 1874) је био српски специјални педагог и социјални радник на пољу заштите: слепе, глуве, слабомислене, телесно инвалидне, васпитно запуштене деце као и деце са говорним манама. Михаило Рашић (Алексинац, 13. јун 1858 — Београд, 17. фебруар 1932) био је српски и југословенски генерал. Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. Чедомир Симић (Чумић крај Крагујевца, 28. јун 1896. — 5. јануар 1969) био је српски научник, лекар, професор и декан Ветеринарског факултета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности. Тадија Сондермајер је српски и југословенски пилот, ваздухопловни инжењер, оснивач и директор Аеропута, један од оснивача Аероклуба Југославије и један од пионира ваздухопловног спорта у Србији. Степан Степановић – Степа (Кумодраж код Београда,28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода. Божидар Терзић (Горњи Милановац, 7. септембар 1867 — Београд, 29. септембар 1939) био је српски генерал и министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. Душан Дуца Ђ. Цветковић (Ниш, 29. јануар 1892 — Ниш, 18. април 1978) је био српски глумац, оперски певач, редитељ, драмски писац и управник позоришта.
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Држава настанка културног добра: 
Србија
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Статут Новог Сада из 1748. године српски језик
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1748
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
23. марта, донет је Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената у верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Историјат: 
Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748.године издала Повељу о проглашењу Петроварадинског шанца за слободан и краљевски град који је добио име Нови Сад. У тачки 6. Повеље је прецизирано да: „уступамо и допуштамо општинству ове нове наше слободне краљевске вароши да преко заступника грађанских као и друге слободне краљевске вароши наше слободно себи бира варошког бирова и 12 сенатора за свој Магистрат, а осим тога и друге варошке чиновнике и слуге без разлике вере само од католика и грчког сједињеног и несједињеног обреда за то способне и згодне”
Држава настанка културног добра: 
Србија
Напомена: 
Статут је настао 23. марта 1748. године.
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Статут Новог Сада из 1748. године- мaђарски језик
Тип језика културног добра: 
Угрофински
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1748
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
23. марта, донет је Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената у верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Историјат: 
Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748.године издала Повељу о проглашењу Петроварадинског шанца за слободан и краљевски град који је добио име Нови Сад. У тачки 6. Повеље је прецизирано да: „уступамо и допуштамо општинству ове нове наше слободне краљевске вароши да преко заступника грађанских као и друге слободне краљевске вароши наше слободно себи бира варошког бирова и 12 сенатора за свој Магистрат, а осим тога и друге варошке чиновнике и слуге без разлике вере само од католика и грчког сједињеног и несједињеног обреда за то способне и згодне”
Држава настанка културног добра: 
Србија
Напомена: 
Статут је настао 23. марта 1748. године.
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Статут Новог Сада из 1748. године
Тип језика културног добра: 
Романски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1748
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
23. марта, донет је Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”
Место настанка културног добра: 
Нови Сад
Историјат: 
Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748.године издала Повељу о проглашењу Петроварадинског шанца за слободан и краљевски град који је добио име Нови Сад. У тачки 6. Повеље је прецизирано да: „уступамо и допуштамо општинству ове нове наше слободне краљевске вароши да преко заступника грађанских као и друге слободне краљевске вароши наше слободно себи бира варошког бирова и 12 сенатора за свој Магистрат, а осим тога и друге варошке чиновнике и слуге без разлике вере само од католика и грчког сједињеног и не сједињеног обреда за то способне и згодне”
Држава настанка културног добра: 
Србија
Напомена: 
Статут је настао 23. марта 1748. године.
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Предлог програма за дочек престолонаследника Александра Карађорђевића.
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1919
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Препис повеље царице Марије Терезије о елибертацији Новог Сада
Област: 
Административни документ
Датум настанка документа: 
01.01.1748.
Година настанка документа: 
1748
Датум креирања записа: 
11.10.2013.
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
1. фебруара 1748. годинe, грађани Петроварадинког шанца су уз финансијски откуп од 80.000 форинти, од царице Mарије Терезије издејствовали статус СЛОБОДНОГ КРАЉЕВСКОГ ГРАДА, под именом Нови Сад (на латинском Неопланта).
Место настанка културног добра: 
Петроварадин
Историјат: 
На слици: Текст заклетве новосадских православних свештеника непосредно после конституисања првог сазива Магистрата 1748. године
Држава настанка културног добра: 
Србија
Напомена: 
Текст повеље уписан у Краљевске књиге из Фонда Угарске дворске канцеларије који се чува у Mађарском државном архиву.
Ауторска права: 
Историјски архив града Новог Сада
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика
Назив: 
Молба грађана Петроварадинског шанца
Тип језика културног добра: 
Словенски
Област: 
Административни документ
Година настанка документа: 
1747
Датум креирања записа: 
11.10.2013.
Материјал: 
Папир
Тип оригиналног културног добра: 
Текст
Опис: 
У околностима рата за наследство “Светог римског царства” између Аустроугарске и Прусије родила се идеја да Петроварадински Шанац добије привилегије слободног града. Та идеја је материјализована тек 1747. године када из Шанца у Беч путују Давид Рацковић, Томас Андерле и Стојић Богдановић, листом угледни грађани, који од Марије Терезије траже Повељу слободног града. Бечки двор попушта због ратних околности и празне касе, али испоставља рачун. Слобода Шанца износила је 80 000 рајнских форинти.
Место настанка културног добра: 
Петроварадин
Историјат: 
Према ранијим сазнањима, на Петроварадинској тврђави прво људско насеље постојало је још 4500. година пре нове ере али након археолошких открића на самом почетку истраживања историја овог простора померена је на период 19.000 -15.000 година пре нове ере. Захваљујући томе знамо да човек у континуитету настањује простор Петроварадинске стене од праисторије до данас, па чак и палеолиту када су се људска станишта углавном налазила у пећина. Крајем 17. века на гребену Фрушке горе, над десном обалом Дунава, почиње градња Петроварадинске тврђаве. Убрзо око шанца формирало се мање насеље трговаца, рибара, занатлија и лађара. У међувремену, до 1780. године, завршено је највеће војно утврђење тадашње Аустријске царевине Петроварадинска тврђава -‘’Гибралтар на Дунаву’’.
Држава настанка културног добра: 
Србија
Формат(и) дигиталног документа: 
Слика

Pages

Subscribe to RSS - Папир