Миленковић се родио у Нишу, и ту почео глумачку каријеру у Нишком народном позоришту. Касније прелази у Београдско драмско позориште где је глумио до пензионисања. Једно време у Нишу је био професор књижевности. Глумио је у преко 30 филмова, преко 300 телевизијских емисија (драме и серије) и око 150 позоришних представа. Умро је у 80. години.

Тодоровић је напустио Машински факултет у Београду да би уписао Позоришну академију. Дипломирао је 1956. године у класи професора Јоза Лауренчића. До 1957. године је члан Београдског драмског позоришта, 1957 — 1961. Хрватског народног казалишта у Загребу (где се истиче у америчком репертоару - Артур Милер, Тенеси Вилијамс), а од 1961—1983. године београдског Атељеа 212 (где велики успех има главном улогом у Арсенику и старим чипкама Ј. Кеселринга, 1961). На филму дебитује ликом колебљивог и неуротичног партизана у Корацима кроз маглу (1967) Жоржа Скригина. Филму се враћа тек у другој половини седамдесетих година - с појавом генерације редитеља тзв. прашке школе (нпр. Национална класа Горана Марковића и Посебан третман (1980) Горана Паскаљевића). После успеха у истоменом комаду Душана Ковачевића и у филму Маратонци трче почасни круг (Слободана Шијана (1982.) тумачи предратног филмског пионира. С пуно оштрине, мимо уобичајених конвенција игра Пика - џепароша изван правила морала који узбудљиво преживљава прве дане рата у филму Балкан експрес (1983) Бранка Балетића. Посебно је запажен по ликовима „аутсајдера“ (југословенског "гастарбајтера“ у Шведској у филму Мистер Монтенегро (Душан Макавејев, 1981), жртве хипертрофиране провинцијалне идеолошке параноје у Балканском шпијуну Божидара Николића и Душана Ковачевића (1984.), те опскурног ромског „кума“, виртуоза у манипулисању људима у Дому за вешање (Емир Кустурица, 1988), у којем је један од двоје професионалних глумаца.

Глуми и на телевизији у серијама Сиви дом, Дипломци, Цео живот за годину дана, Љубав, ах љубав, Рађање радног народа.

Бора Тодоровић је сахрањен 10. јула 2014.  у 16 часова на Новом гробљу.

Детињство је провео у многим градовима Србије, а највише у селу Вратарници код Зајечара. Са деветнаест година почео је да пише о филму и уметности за београдске новине и часописе. Дипломирао је декоративно сликарство на Академији Примењених уметности у Београду. Са двадесет пет година режирао је свој први аматерски филм Љуба Поповић (1958). Три године касније завршио је свој први играни филм Живе воде из омнибуса Капи, воде, ратници (1962). За овај филм, Павловић је добио прву од многобројних награда (специјална награда жирија на филмском фестивалу у Пули). А награда филмских критичара на фестивалу у Катарги (1965. године) за филм Непријатељ, била је прва међународна награда коју је добио. У својој тридесетој години објавио је прву збирку приповедака Кривудава река (1963. године). Његов први роман Лутке, објављен је 1965. године. За то дело, Павловић прима прву од многобројних награда за креативно списатељство (награда Исидора Секулић 1967. године). Живојин Павловић снимио је 15 филмова и објавио 32 књиге.

Његови филмови су препознатљиви како по изразу, тако и по тематици коју обрађује. Углавном су то социјалне драме, са главним ликовима неприлагођеним друштву у коме живе и друштвеним приликама који владају — филмови са изразито критичким ставом. Након филма Заседа (1969) је био жестоко критикован од стране званичних власти Југославије, тако да је једно време био у могућности да ради једино у Словенији. Ретроспективе његових филмова организоване су у Пезару (1983), Ларошелу (1985), Паризу (1986. и 1990), Монпељеу (1990) и Стразбуру (1991). Као глумац, појављује се само у једном дугометражном играном филму Национална класа редитеља Горана Марковића, у више него споредној улози која траје свега неколико секунди, али и у три краткометражна филма својих студената са Академије Браћа Карић у Београду, на којој је био редовни професор.

Преминуо је у 29. новембра 1998. године Београду. Након његове смрти у јануару 2006. објављено је шест томова његовог Дневника у издању новосадског Прометеја и београдског Подијума. Обимом од око 2.500 страница, и ширином временског распона (1956 — 1993), ти дневнички записи - насловљени као Изгнанство I-II, Испљувак пун крви и Диариум I-III, превазилазе све што је у том жанру код нас до сада написано и објављено. Био је ожењен новинарком и књижевницом Снежаном, ћерком ваљевских адвоката Олге (1911-1988) и Ранисава Лукића. Њихова деца су Милена, Вук и Ненад. Држава мртвих је последњи филм Живојина Павловића.

У првој половини 1997. године најављено је да ће се ускоро поуздано знати хоће ли те јесени Живојин Павловић почети Реквијем, филм до кога му је, од неколико пројеката о којима је размишљао након Дезертера (тада старог већ пет година), изгледа највише било стало. А онда је крајем јула 1997. почео да снима филм о коме дотад није било ни речи. Продуцент, Зоја Тодорић, као и драмски писац Синиша Ковачевић, предложили су му да сними филм по Ковачевићевој позоришној представи Јанез, и Држава мртвих је започета. За филм адаптираној Ковачевићевој драми. У првом плану сценарија био распад једне породице који је носио симболику распада СФРЈ. То је метафора о растакању СФРЈ, драма идентитета ових простора, па би неко у причи о Словенцу лако препознао причу о Косову. Као у Дезертеру, сцене су рађене изузетно натуралистички. Филм је снимљен за месец и по дана, до половине септембра 1997. године. Тада из непознатих разлога долази до застоја у целом пројекту. Ствар се није померила са мртве тачке све до Павловићеве смрти 29. новембра 1998. године. Потом долази до извесног померања, па продуцент покушава да филм приведе крају. Жеља породице (а и продуценткиња се сложила), била је да Слободан Шијан заврши филм. Међутим, до тога није дошло — како због одуговлачења, тако и због чињенице што је (због претходно заказаних обевеза), Шијан отишао у САД. Било је покушаја да филм заврши Дуда Ћерамилац, први асистент режије (која је и на филму Дезертер била први асистент) — то је била и жеља породице. Међутим, ни то се није десило. Посао завршетка се стално одлагао све док се није укључио нови продуцент (Комуна) и док није одлучено да финалну верзију уради Динко Туцаковић, редитељ који је познавао материјал, а био је и Павловићев студент.
Викицитати „Трудио сам се да се мој рад не примећује... Динко Туцаковић“

Готово невероватне потешкоће на путу овог филма од самог текста, преко снимања и мучног процеса монтаже, па до премијере пред публиком, пратио је и низ узастопних смртних случајева. После Павловића, преминули су и директор фотографије Александар Петковић, као и глумци Драган Максимовић, Предраг Милинковић и Ранко Гучевац – што се мрачно надовезало на наслов филма.

Међутим, и након завршетка филма, настају потешкоће и одлагања премијере. Последњи филм Жике Павловића Држава мртвих премијерно је приказан пред београдском публиком 29. новембра 2002. године, на четворогодишњицу ауторове смрти. Маркетиншки готово неиспраћена, Држава мртвих премијерно је приказана пред полупразном салом београдског Сава центра. Чак је и један део екипе филма одбио да се појави на премијери у Сава центру. Према речима редитеља, Динка Туцаковића, раније је било замишљено да филм буде приказан у исто време у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани и то баш на Дан републике (симболично, пошто је то дан када је и Живојин Павловић преминуо четири године раније).

По очевој жељи уписао је право у Београду, потом студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД „Иво Лола Рибар“, потом уписао и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962—1968), у коме испрва наступа у мање значајним представама. Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у „Краљу Ибију“ (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући потпуно изузетну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.), у „своју сцену“ која ће трајати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968. године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сенци „улоге живота“ у „Краљу Ибију“ (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда).

На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка, Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т. Јанић, 1966), Рам за слику моје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н. Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л. Пинтилије, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980).
Своју последњу 299 представу "Радован III" је одржао 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године, кремиран је а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.

Награде  -  1983. награда Добричин прстен ( Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије.)
Октобарска награда града Београда; Награда „Зоранов брк“ се додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару. Награда је установљена 1991. године. Награда Зоран Радмиловић додељује се од 1988. у оквиру Стеријиног позорја у Новом Саду, додељују је „Новости“.

Занимљивости -  Велика је сличност између Радмиловића и Слободана Алигрудића. И поред тога што су умрли у истом периоду, њихови карактери су се необично поклапали. Обојица су били: дружељубиви, духовити, цинични, шармантни, преки, осећајни, сетни, јогунасти, неповерљиви, искључиви и арогантни. Такође, обојица су градили слободу глуме, која друге глумце није ометала, већ им давала на значају. Били су прожети снажном акцијом да се лик ослободи свега што би на њему могло бити лажно, извештачено и неуверљиво.
Улица у Зорановом родном Зајечару носи његово име, као и једна улица у Београду. Постоје и његови споменици у оба града. 21. јула 2010. на његовој кући у Милешевској улици у Београду постављена је спомен плоча у Радмиловићеву част, у организацији Атељеа 212 и челника општине Врачар.

Филмску каријеру отпочиње 1964. године мањом улогом у филму "Право стање ствари", тада је потписан крштеним именом Драгослав Николић. Заслуге за измену надимка на месту имена дугује грешци на крају телевизијске серије "Довољно је ћутати" из 1965. године када му је у каирону за улоге уместо имена стављен надимак који ће обележити његову каријеру.
Прву значајнију главну улогу остварио је улогом сезонског радника лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу (значајке и многих његових каснијих ликова) у филму "Кад будем мртав и бео" (1967) Живојина Павловића, за коју је (с оном у филму "Три сата за љубав", (1968) Ф. Хаџића) награђен дипломом на фестивалу у Пули 1968. Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. Октобарску награду града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (улога насилника Гаре у филму "Живот је леп" Б. Драшковића).
Главне и веће споредне улоге остварио је у више од тридесет филмова; истичу се још „Хороскоп“ (Б. Драшковић, 1969); „Бубе у глави“ (М. Радивојевић, 1970), „Улога моје породице у светској револуцији“ (Б. Ченгић, 1971), "Млад и здрав као ружа" (Ј. Јовановић, 1971), „Без речи“ (М. Радивојевић, 1972, Цар Константин у Нишу), „Кичма“ (В. Гилић, 1975), "Национална класа" (Г. Марковић, 1979, Цар Константин), "Ко то тамо пева" (С. Шијан, 1980), „Бановић Страхиња“ (В. Мимица, 1981), где је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули, „Сезона мира у Паризу“ (П. Голубовић, 1981), „Нешто између“ (С. Карановић, 1983), "Балкан експрес" (Б. Балетић, 1983), „Обећана земља“ (В. Булајић, 1986), "Последњи круг у Монци" (А. Бошковић, 1989), "Оригинал фалсификата" (Д. Кресоја, 1991).
Наступа и у кратким играним филмовима те на телевизији; велику популарност код млађе публике донео му је лик Прлета из филмова и телевизијских серија "Отписани" (1974) и "Повратак отписаних" (1976), режисера Александра Ђорђевића, а истакао се и у серији шоу програма "Образ уз образ", заједно са супругом Миленом Дравић.
Године 2000. додељена му је Награда „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.
Од септембра 2011. до 2013. године, био је водитељ популарног светског квиза „Мултимилионер“ на ТВ Пинк.

На филмском платну је дебитовао 1955. године у филму „Песма са Кумбаре“, а у својој богатој и плодној каријери глумио је у преко 270 филмова и телевизијских серија.Снимао је филмове у којима је играо главне улоге у свим бившим југословенским републикама. Један је од родоначелника такозваног ”Црног таласа” у југословенском филму, насталог почетком шездесетих у којима је контуирано наступао све до касних седамдесетих година. Паралелно с њима играо је и у партизанским филмовима у којима се прославио током 1960их и 1970их, а један од њих, „Валтер брани Сарајево“ му је донео велику популарност у Кини. Осим глуме, бавио се и политиком - био је посланик Социјалистичке партије Србије у неколико мандата, а 2002. године био је кандидат СПС-а на републичким председничким изборима у Србији.

Живојиновић је рођен у селу Кораћици, под планином Космајем. Свој таленат за глуму је открио са 15 година, док је радио као сценски радник и понекад као статиста у Академском позоришту у Београду. Након завршетка средњих глумачких школа у Нишу и Новом Саду, покушао је да се упише на Позоришну академију у Београду и успео из трећег покушаја 1954. године. У Београдском драмском позоришту је играо више година, а у том периоду је имао по 300 ангажмана годишње.
Бата Живојиновић је више волео позориште од филма, иако је у њему играо само неколико година. Његов филмски деби из 1955. године у филму „Песма са Кумбаре“ редитеља Радоша Новаковића био је почетак изузетно плодне каријере. Живојиновић, који ће ускоро постати познатији по свом надимку Бата, је без сумње одиграо више филмских улога од било ког глумца у историји југословенске кинематографије. Континуирану филмску каријеру, због које напушта позориште, Живојиновић је започео епизодама у „Влаку без возног реда“ из 1959. године и „Рату“ из 1960. године. Оба наведена остварења је режирао Вељко Булајић, у чијим ће скоро свим каснијим филмовима Бата Живојиновић играти главне улоге.
Улоге Бате Живојиновића нису биле само велике, већ и разноврсне. Глумио је и хероје и зликовце и лако је прелазио из улоге главног у улогу споредног лика. Током шездесетих се филмовима попут „Козаре“ (1962) (за који је награђен у Пули), „Три (филм)“ (1965), „Операције Београд“ (1968), и „Битке на Неретви“ (1969) устоличио као једна од највећих звезда кинематографије бивше Југославије, али је зенит његове популарности дошао током 1970их филмовима са тематиком Другог светског рата. Један од најпознатијих његових филмова из овог периода је „Валтер брани Сарајево“ из 1972. године, који је постигао велики успех у Кини, где је Живојиновић и данас популаран. Током 1980их Живојиновић је пародирао на своју слику акционог хероја улогама у низу лаких комедија.
Током прериода владавине Јосипа Броза Тита снимио је доста Партизанских филмова био је како је сам истицао у медијима добар пријатељ са доживотним Председником Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипом Брозом Титом, такође је био активан члан владајуће Партије Савеза комуниста Југославије у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Године 1990. је изабран у Народну скупштину Републике Србије. Од 1991. је активан на политичкој сцени као члан Социјалистичке партије Србије. У септембру 2002. је био кандидат Социјалистичке партије Србије на изборима за председника Србије. Међутим, Слободан Милошевић, председник СПС коме је у то време суђено у Међународном суду за ратне злочине у Хагу, је подржао кандидата Српске радикалне странке Војислава Шешеља.
Живојиновић је био иницијатор, оснивач и неко време председник Удружења филмских глумаца Србије, такође је био и директор филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.
Бата Живојиновић је познат по свом блиском пријатељству са хрватским глумцем Борисом Дворником. Живојиновић и Дворник су се 1991. одрекли један другог у низу отворених писама, у гесту који је био виђен као симболика распада СФРЈ. 2004. је јављено да су њих двојица покушала да се помире. Помирили су се 2006. путем видео линка између Сплита и Београда. Живојиновић је изјавио „последњих година није било мржње између нас“, а Дворник се надовезао да је то био „само неспоразум“.
Бата Живојиновић је преживео срчани удар 17. октобра 2006. Три године касније је имао гангрену коју је санирао на Куби, да би му се опет повратила повредом ноге на снимању филма Лед 2011. године. После тешког периода болести опорављао се у бањи Селтерс.
Од 1991. године је активан у Социјалистичкој партији Србије (СПС). Био је народни посланик у првом сазиву Народне Скупштине Републике Србије 1991. Био и председник Комисије за представке и жалбе Народне Скупштине. 1991. године истакао се разумним и компромисним ставом приликом студентских протеста. Као представник СПС је на изборима одржаним 2002. године био кандидат за председника Србије и освојио око 120.000 гласова.

Рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, - Црногорке . Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон али је отац мађаризовао своје презиме тј. променио га у Киш. До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност. Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Своје прве радове је објавио 1953. године и то:
Опроштај с мајком – Омладински покрет. XII: 3 (1. април 1953) 4.
Сјутра – Пјесма о Јеврејки: мотив из 1941. – Сусрети. I: 3 (април 1953) 147.
Одјек из дјетињства – Омладински покрет. XII: 10 (15. јул 1953) 7.
Сусрет с мајком у јесен – "Kraju mog djetinjstva...". – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223.
Црвени бик – Сусрети. I: 7-8 (1953) 465-466.

Као студент, објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године. Његов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда. „Роман Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса.Роман Пешчаник објављен је 1972. године и добио је НИН-ову награду коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја По-етика. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке По-етика (интервјуи). Гробницу за Бориса Давидовича чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао Час анатомије. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис Час анатомије објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку проповедака Енциклопедија мртвих Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду Bruno Schulz Prize. Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду. Његова постхумна издања из 1990. године су:
Живот, литература (есеји, разговори, део рукописне заоставштине), дело је издато у Сарајеву.
Горки талог искуства (интервјуи), дело је издато у Сарајеву.
Годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви.
У књизи Породични циклус 1993. године објављене су, хронолошким редом, три књиге Кишовог аутобиографског циклуса: Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник. Његова недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. године у Београду, а текстови из заоставштине Складиште излазе 1995. године на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. године у четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике.

Рођен је у Скопљу у породици рудара који су радили у руднику угља Јелашница код Нишке Бање. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Самарџић је завршио Академију у Београду. Бојан Ступица му је прибавио стипендију Атељеа 212, али је - привучен филмом (деби у Играма на скелама, 1961, С. Веиганда) - на сцени играо тек на самом почетку каријере. Пажњу критике привлачи већ следећом улогом шармантног неспретњаковића у „Прекобројној“ (1962) Б. Бауера, а углед учвршћује 1963. Филмовима „Пешчани замак“ Б. Хладник, „Дани“ Александра Петровића и „Десант на Дрвар“ Ф. Хаџића. За филм „Јутро“, где тумачи лик младог партизана суоченог с трагедијама рата, награђен је на фестивалу у Венецији. Награду Гран при у Нишу добио је за улогу у филму Вељка Булајића „Битка на Неретви“ 1969. Године. Кроз готово тридесет година глумио је главне и веће споредне улоге у више од седамдесет филмова различитих жанрова, најчешће у ратним и комедијама, али, у новије време, иу делима друштвене проблематике: „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Смрт господина Голуже“, „Живот је леп“, „Кућа поред пруге“ и др... Наклоност публике стекао је готово искључиво на филму, како сам каже, играо је код скоро свих југословенских редитеља; на телевизији је наступао релативно мало (главне улоге у четири телевизијиске серије: „Куда иду дивље свиње“, „Димитирије Туцовић“, „Врућ ветар“ и „Полицајац са Петловог брда“). Добитник је и Седмојулске награде СР Србије 1984. године за глумачко остварење у протеклих двадесетпет година, те, тадашњег највишег признања Награде АВНОЈ-а 1988. године, иначе ова награда је први пут додељена једном филмском глумцу. Од свих југословенских глумаца најчешће је награђиван на пулском фестивалу.

Своје награде, дипломе и признања поклонио је Југословенској кинотеци фебруара 2014. године.

Награде и признања

Златни лав за улогу у фиму Странац 1967. године
Године 1968. са Миленом Дравић за улоге у филму Јутро су добили награду Она и он за најбољи Глумачки пар године коју додељују ТВ Новости.
На Филмским сусретима у Нишу 1970. Гран при за улогу у филму Битка на Неретви.
Добитник је Златне арене за улоге у филмовима Бомбаши 1973. Доктор Младен 1975. и Рад на одређено време 1980.
Награду за најбољи Глумачки пар године по избору читалаца ТВ Новости добио је са Весном Чипчић за улоге у телевизијској серији Врућ ветар на Филмским сусретима у Нишу 1980. године.

Гран при за улогу Боривоја Шурдиловића на филмским сусретима у Нишу 1983. године.
Награда Павле Вуисић за животно дело август 1995, тј. за своје улоге у југословенској кинематографији.
Награда АВНОЈ 1988 — према речима Љубише, то му је највреднија награда.
Награда академије Иво Андрић за животно дело 2005. године.

Рођен је 8. септембра 1942. године у Логору на Црвеном крсту у Нишу, где је његова мајка била заточена. Пошто су његови родитељи Слободан и Милица погинули током рата, (мајка је убијена у логору, а оца су му убили четници 1944), одрастао је са породицом његове мајке. Пажњу на себе привукао је шездесетих година филмовима „Незапослени људи“ и „Рани радови“, за које је добио међународне награде. Добитник је награде „Златни медвед“, 1969. године, за филм „Рани радови“ на Берлинском међународном филмском фестивалу и награде „Теди“, 1995. године, такође на берлинском фестивалу, за филм „Дупе од мрамора“. Добитник је више филмских награда, између осталих и Награде за животно дело Београдског фестивала документарног и краткометражног филма 2013. године.