Дипломирала је чисту филозофију са класичним језицима. Била је преводитељка класичних филозофских дела, као и ауторка студија, чланака, метафизичких и етичких расправа. Између два светска рата била је професорка на Универзитету у Београду. Објављени су њени Филозофски фрагменти. Преводила је дела Аристотела (Органон), Платона (дијалог Парменид), Спинозе (Етика), Адлера (Индивидуална психологија).

Ксенија Атанасијевић је рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Њена мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја. Када је имала 12 година, умире јој отац, и бригу о Ксенији преузима њена маћеха, просвећена наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Најбољи друг јој је песник Растко Петровић и његова сестра, париска сликарка Надежда. Ксенија студира филозофију на Београдском универзитету, професор главног предмета јој је славни Бранислав Петронијевић, кога због открића у палеонтологији и оригиналних филозофских радова високо уважавају европски научни кругови. Међутим, Петронијевић ја на Београдском универзитету страх и трепет. Ксенија се у писму пријатељици јада да су његова предавања „физиолошки неиздржива“ и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира.

„Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи“, каже млађана Ксенија. Али тај исти Петонијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но, први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобом чаршије, која никада није трпела нити подржавала изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем. Пошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем, 16. јануара 1922. године. У комисији којом председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда стога да би сам раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену малициозност и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике. Она неочекивано доказује да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањени Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: „Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!“ Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија „паметна као мушко“, но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за равноправност жена у друштвеном животу. Чаршија у Београду прелази на „нову аферу“, и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељице Зоре Станковић. Ова говоркања затим замењују новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези с познатим београдским лекаром и „ожењеним човеком“ Миланом Марковићем. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим странама тадашње жуте штампе, листова „Балкан“ и „Вече“. Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на Београдском универзитету, увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа поносно прокламује: „Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци.“

Ксенија Атанасијевић неће издржати тортуру која јој се спрема на Београдском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишља афере. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на Коларцу, поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, Живојин М. Перић, јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен „аутономије Универзитета“. Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да „ту нечега ипак има“. Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Коначно она сама 1936. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна од ове борбе је говорила: „на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више“.
У Београду за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против национализма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата, нове комунистичке власти је хапсе. Из комунистичког затвора је изашла лишена само грађанских права, а све њене књиге стављене су на листу забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис није никада пронађен. На основу онога што јесте пронађено, сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.

Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али остала је у Београду, где умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. Стара породична гробница Ксеније Атанасијевић постоји само у архивском регистру. Гробно место је прекопано и продато новим власницима, а све гробне плоче су уништене. Како је приватна породична гробница уништена крајем осамдесетих, више нема никаквих њених „земних остатака“ и обележја.

Рођен је 1. октобра 1922. године у Земуну, где је завршио основну школу и гимназију. Потом је студирао право на Београдском универзитету. Још као ученик земунске гимназије, приступио је омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, напустио је студије и приступио Народноослободилачком покрету. Најпре је политички деловао у окупираном Земуну и његовој околини, где је учествовао у припреми и организацији саботажа и диверзија против окупатора. Касније је отишао у партизане, па је са војвођанским бригадама прешао у Босну. У Народноослободилачког рата налазио се на дужностима политичког комесара батаљона, команде места и команде војног подручја. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1942. године. После ослобођења Југославије, завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ и налазио се на разним дражвно-политичким дужностима. Био је члан и секретар Месног комитета КП Србије у Земуну, секретар Месног комитета СКОЈ-а у Земуну и МК СКОЈ-а за град Београд, члан и секретар Градског комитета Савеза комуниста Србије и председник Градског одбора ССРН у Београду.

Члан Бироа Централног комитета Народне омладине Србије, председник Скупштине општине Земун (1955 — 1958), инструктор у Централном комитету Савеза комуниста Србије, секретар за рбни промет у Извршном већу Социјалистичке Републике Србије, председник Скупштине града Београд (1964—1974) и потпредседник Председништва СР Србије.

За народног посланика Републичке скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, биран је у више мандата. За члана Централног комитета Савеза комуниста Србије биран је на Четвртом и Петом конгресу СКС. Био је један од најпопуларнијих градоначелника Београда, а у време његовог мандата изграђени су многи важни капитални објекти: Мостарска петља, мост „Газела“, Теразијски тунел и други. У време Пешићевог мандата усвојен је и амбициозни план спуштања Београда на реке (Београд на Сави), изградње Београдског железничког чвора и Београдског метроа. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден јунака социјалистичког рада.

Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.

Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.

Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Основну школу је завршио у родном месту. Пошто је у међувремену избио Други светски рат, прекинуо је школовање и 1941. са 16 година отишао у партизане. Носилац Партизанске споменице 1941. Током рата више чланова његове породице је убијено. Гимназију је завршио у Сарајеву 1946. године, а право је студирао у Сарајеву и Београду. Дипломирао је 1952, а докторирао 1959. године.
Каријеру је почео 1954. године као асистент на Правном факултету у Сарајеву, а убрзо је постао и ванредни професор. Године 1962. постао је виши саветник и Институту друштвених наука у Београду.
Године 1968. био је један од предводника студентског протеста, а 1974. је због „неподобности“ удаљен са факултета.
Од 1985. је био дописни, а од 1994. редовни члан Српске академије наука и уметности. Уз др Драгољуба Мићуновића један је од високих интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке у децембру 1989. године.
Љубомир Тадић је имао ћерку Вјеру и сина Бориса Тадића, бившег председника Србије.

Гиманазију је завршио у Београду, а ту је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду. Године 1884. је отишао у Ужице и постао је наставник у тамошњој гимназији, где је предавао француски језик, историју и филозофску пропедеутику (увод у филозофију). Напусто је на кратко професорски посао и 1885. године учествовао у српско-бугарском рату, као четни комесар. Године 1889. је био премештен са службом у Ниш, а затим је радио и у Чачку, Крагујевцу, Шапцу, да би 1902. године био премештен у Београд. Исте године је полагао професорски испит са темом „Утицај Истока на цивилизацију европских народа“.
Живео је и радио у изузетно неповољним приликама. Двадесет година, најбољи део свога живота, провео је у унутрашњости, у тешким материјалним условима. Цео Кнежевићев живот је био обележен крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом и за своју и за породицу свога брата, честим премештањем по налогу просветних власти из једне у другу гимназију (из Ужица у Ниш, Чачак, Крагујевац, поново Чачак и Шабац), недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад, што му је, уз стално саплитање из академских кругова, онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца.
Ипак, успео је да сам научи језике, посветио се дубљем изучавању филозофије, историје и социологије, што је, с обзиром на лошу опскрбљеност тадашњих библиотечких фондова и на необразованост и интелектуалну незаинтересованост паланачког окружења, био велики успех.
Поред других, значајни су његови преводи са енглеског Историје цивилизације у Енглеској Х. Т. Беркла (Београд, 1893 — 1894) и О херојима Томаса Карлајла (Београд, 1903).
Године 1902. дошао је у Београд, где је умро 1905. године као професор Прве београдске гимназије.

Отац му се звао Бранко, а мајка Невенка, рођена Ракић. Драгишин деда је био Никола Кашиковић, уредник Босанске виле, једног од најпознатијих српских листова тога доба, који је излазио од 1885. до 1914. године и у коме су сарађивала и најзначајнија пера српске писмености и културе, као што су Јован Дучић, Алекса Шантић и Јован Скерлић.
Драгиша после средње школе уписује студије права, али због својих антикомунистичких и антирежимских уверења, бива избачен са факултета. У Љубљани накнадно успева да настави са студирањем права. У међувремену пише књиге за децу и објављује своја два прва наслова „Приче из зоолошког врта“ и „Насрадин хоџа“.
Окружни суд у Дубровнику осудио је Драгишу, као студента Правног факултета 1952. године на осам месеци строгог затвора због покушаја илегалног напуштања Југославије.
Кашиковић успева да пређе границу Југославије 1955. године и домогне се Аустрије, где остаје две године. После тешке борбе за опстанак, са седам долара у џепу, стиже у САД. Тамо се, како су записали хроничари из дијаспоре „бори против комунизма у отаџбини и снажи српски дух у изгнанству вером прадедовском и бригом људском“.
По доласку у Чикаго постаје уредник емигрантског листа „Слобода“, гласила Српске народне одбране, који је био тада пред гашењем, али јој Кашиковић, веома брзо враћа углед, стварајући садржајно богату и актуелну новину. Године 1963. Кашиковић покреће књижевни лист „Данас“ и сатирични лист „Чичак“ и успешно води радио програм Српске народне одбране. За нашу цркву у Америци преводи на српски језик на хиљаде страница текста са енглеског, а и све значајније институције српске емиграције су се ослањале на Драгишино образовање, патриотизам, ентузијазам и организаторске способности. Драгиша Кашиковић је у САД завршио факултет и перфектно овладао енглеским, немачким и француским језиком.
Кашиковић је имао 45 година када је у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године, заједно са осмогодишњом поћерком Иванком Милошевић, мучки убијен за писаћом машином у Чикагу, у редакцији листа „Слобода“. Драгиша је избоден оштрим предметом тачно шездесетчетири пута. Том приликом убијена је и ћерка Иванка са педесетчетири убода.

Српски критичар. Рођен је у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1878. уписао се на универзитет у Лајпцигу, а докторирао је 1884. Годину дана боравио је и у Енглеској. Радио је као професор филозофије на Великој школи у Београду. Покренуо је 1895. године књижевни часопис Српски преглед. Због болести пензионисан је 1899, а умро је три године касније. Иако је по струци био логичар определио се за критику у последњој деценији живота, а најактивнији је био неколико година пред смрт. Недић је први српски критичар који одлучно раскида са сентиментално-патриотским, филолошким и позитивистичким приступом књижевном делу који су били актуелни у српском књижевном романтизму. Њега не занима биографија писца, његово политичко опредељење, друштвене прилике у којима ствара и живи или било која друга некњижевна чињеница, већ свој суд базира искључиво на вредности самог књижевног дела. Такав принцип у критици назван је естетски принцип, који ће касније преузети и усавршити Богдан Поповић. Недић је сматрао да само праведна и строга критика може да помогне нашој књижевности да се развије, па је зато поставио високо своје критичарске критеријуме. У тој строгости Недић је дела неких признатих и слављених писаца негативно оценио, између осталих и песме Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића. Веома је похвално говорио о поезији Војислава Илића. И поред грешака које му се спочитавају Недић се данас сматра зачетником модерне српске критике. Поред књижевне критике Недић се бавио и превођењем. На српски језик је превео роман Оливера Голдсмита Векфилдски свештеник и књигу Куково путовање око света.