У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.

У октобру 1963. године у Новом Саду је срушена Црква Св. Гргура Просветитеља, популарно звана Јерменска црква. Током више од два века постојања, овај храм је био сведок напора његових верника и свештеника да га саграде, одрже, обнове и сачувају. Нажалост, у деценијама након Другог светског рата је поделио судбину ишчезлих новосадских Јермена. Рушење Јерменске цркве представља неизбрисиву грешку у послератном урбанистичком планирању Новог Сада. Део старог језгра града, чија је урбана матрица успостављена почетком 18. века, жртвован је савременој архитектури и новој саобраћајници. У сукобу новог и старог, црква је окарактерисана као „безвредно архитектонско дело“, чији опстанак није неопходан. Генерације Новосађана су тако остале ускраћене за део баштине, јединствене по свом културном, верском и архитектонском значају. О животу и последњим годинама постојања Јерменске цркве и њене мале заједнице остала је сачувана обимна архивска, документарна и фото-грађа, која открива све околности које су довеле до трагичног и непотребног рушења. Део драгоцене црквене заоставштине данас се чува у Музеју града Новог Сада и, након пола века, сведочи о некадашњем изгледу Цркве Св. Гргура Просветитеља.

Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.

Дело је део изложбе "Бела Русија" Музеја Војводине, аутора виших кустоса Веселинке Марковић и Александра Петијевића. Октобарском револуцијом 1917. године отпочео је грађански рат у Русији, који је довео до страдања и емигрирања огромног броја људи. Након грађанског рада и пораза јединица Беле армије, преко 2.000.000 људи је напустило своју отаџбину. То је била најбројнија политичка емиграција у 20. веку. Највећи број руских избеглица дошао је у Краљевину СХС после напуштања јужних области Русије. Већина је кретала егзил из великих црноморских лука: Одесе, Новорусијска, Феодосије, Севастопоља, Керча. Од 1919. до 1923. године је, у пет имиграционих таласа, преко Цариграда, Галипоља и Солуна у Краљевину дошло око 40.000 Руса. Готово петина избеглих (око 8.000) нашла је своје уточиште у градовима и местима Бачке, Баната, Барање и Срема. Међу руским избеглицама у Краљевини СХС се, поред војника и официра, нашао и део руске интелектуалне елите и аристократије широког образовања. Из Русије је у Краљевину СХС евакуисано и више средњих војних школа – кадетских корпуса девојачких института. Прве руске колоније у Војводини основане су у Земуну и Панчеву, а затим у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбору, Вршцу и Белој Цркви. Већ 1921. Године руске избеглице биле су размештене у више од 80 села и градова Срема, Баната, Бачке и Барање. У сеоским срединама настањени су и козаци, организовани у козачке станице. У оквиру колонија оснивана су забавишта, основне и средње школе, библиотеке, уметнички кружиоци и друге бројне руске институције. Од нарочитог значаја било је конституисање Руске зграничне цркве у Сремским Карловцима. Кроз делатност наведених институција неговане су духовне везе избеглих Руса са напуштеном домовином. Значајан број руских интелектуалаца попунио је велику празнину у култури, просвети, науци и привреди новоформиране Краљевине СХС.

Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.

Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.

Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.