Rođen je u Karlovcima, gde je pohađao „slovensku školu“ Emanuela Kozačinskog, a potom, željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju. Po povratku je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima, a zatim u novosadskoj bogosloviji. Kasnije se zakaluđerio u manastiru Kovilju, i tu je kao arhimandrit ostao do smrti. Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa. Najznačajnije mu je delo „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“. Neposrednije u književnost spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. Ceo njegov bogoslovski rad je ili prevod ili prerada čuvenih ruskih teologa, bez veće naučne vrednosti i bez književne vrednosti inače. Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih švatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, ma da ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, sgrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe, nastoji da im otkrije njihovu slavnu prošlost i da im razbudi svest o velikoj tradiciji. Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. — Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protivu Turske (zmaj) 1788—1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana je dosta čistim narodnim jezikom.
