Завршио је Академију ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Паризу. Његове надреалистичке визије, постављене углавном у ренесансни амбијент истичу се израженим натурализмом. Године 1991. је изабран за члана ван радног састава САНУ.

Један је од чланова групе Медиала.
Ожењен је Наташом, ћерком Кирила и Вере Јанчић. Имају ћерке Адријану и Тијану.

Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа „Просвета“. Као гимназијски професор предавао је 13 година а онда је после два полтичка хапшења бива без осуде пензионисан.Рођен у Ћуприји, школован у Француској - Греноблу и Ници, Филозофски факултет започео у Паризу, завршио у Београду. Као младић, преживео, повлачење преко Албаније! Био сарадник у авангардним часописима „Зенит“ и „Путеви“. Био потписник манифеста и и један од покретача и уредника алманаха „Немогуће-Leinpossible". Ту је објавио фотоколаж Мутан лов у бистрој води. Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу „Положај надреализма у друштвеном процесу“. Сарађивао са Александром Вучом - фотомонтаже и роман Глуво доба. Након надреалистичког експеримента, Матић је свој поетски израз пронашао у мисаоној и интелектуалној поезији. Његови есеји одликују се прецизношћу израза, широком ерудицијом и стилском јасноћом. Почетком рата је ухапшен и неко време провео у Бањичком логору. Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности“ (1952), објавио је тек у педесетчетвртој години живота. Прву песничку књигу, "Багдала" (1954), у педесетшестој. Касније, све до смрти , био је плодан у обе области, и у поезији и у есејистици. Као надреалиста, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. У првој фази обележја његове поезије су: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Разрачунавао се не само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Тако су настале његове најпознатије, „антипесме“ – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др, у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи.
За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 28. маја 1970.
Спомен плоча, библиотека, „Матићеви дани". У Улици Војводе Добрњца, у Београду, је откривена спомен-плоча на згради, где је дуго живео. Обележје је постављено у склопу велике акције “Вратимо дуг писцима” коју воде Министарство културе и “Вечерње новости”. “Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени... Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер - овде се учило разговору...” Рекао је др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године. У његовом родном граду. Песник, мислилац, преводилац, романсијер, есејиста и прозаиста, један од покретача надреализма у српској књижевности.  
У Ћупријском музеју постоји соба Душана Матића препуна личних предмета великог песника.

Марко Ристић је као и други надреалисти, писао поезију (Од среће и од сна, 1925; Nox microcosmica, 1956), али му је песнички рад остао у сенци обимне есејистике и књижевне критике. Захваљујући њима, а не поезији, он заузима једно од веома истакнутих места у нашој књижевности 20. века. Од његових многобројних књига из тих области издвајају се: Књижевна политика (1952) и Историја и поезија (1962). У обема су највећма садржани радови из међуратног периода, у првој књижевне критике, а у другој есеји о начелним питањима.

У читавом свом раду, и оном из доба надреализма и оном каснијем, Ристић је остао привржен основним надреалистичким ставовима о природи и функцији књижевности и уметности. Њих је он заступао с више страсти и истрајности него иједан други представник овог покрета. Уметност се ствара из најдубљих потреба живота и израз је тежње људског духа за самооткривањем. Зато уметничко стварање мора бити непосредно, ничим неконтролисано, ни захтевима здравог разума, ни конвенцијама естетике, ни практичним потребама друштва, јер све то ограничава слободу стварања, без које нема праве уметности. Естетика се бави само оним што је спољашње, занатско, техничко, а бит је уметности у унутрашњем, спонтаном, ирационалном, бити уметности јесте поезија. Други битан састојак сваке велике уметности јесте хумор. Ристић је у њему видео подсмех бесмислу света и истовремено нарочит облик откривања дубљих аспеката стварности. Као највиши квалитети уметности, поезија и хумор иманентни су стварности, они су део живота, а уметност их само открива, истиче, појачава, чини их предметом интензивног доживљаја. Полазећи од тог схватања, Ристић је дошао до парадоксалног разрешења основне дилеме 30-их година, дилеме о ангажованој литератури. Поезија тежи истом циљу којем стреми свак морална и социјална акција: потпуном ослобођењу човека, само што она том циљу иде властитим путем. Отуда, уколико изражава унутрашње биће човеково, поезија се „изједначава са моралом“, док престаје бити морална ако се подреди друштвеном моралу и утилитарним циљевима. На исти начин, прави песник самом је суштином свог дела револуционаран, јер тежи истом циљу као и револуција, тоталном ослобођењу човека, а престаје то бити у тренутку када своје стварање подреди спољашњем диктату, кад постане гласноговорник одређене идеологије, партије итд. Другим речима, поезија има морални и социјални смисао само када не служи ни моралним ни социјалним него својим властитим, песничким циљевима (Морални и социјални смисао поезије, 1934; Предговор за неколико ненаписаних романа, 1935; Историја и поезија, 1935. и др.).

Тих ставова Ристић се држао и у својим критикама и полемикама. Увек је истицао значај поезије и поетског, независно од тога је ли дело у стиху или у прози. У критичким оценама показивао је изоштрено осећање за вредности али истовремено, када су била у питању његова теоријска опредељења или чак његов лични однос према писцима, знао је бити догматски искључив, личан, често неправичан. У његовом стилу спајају се интелектуални с емоционалним квалитетима. Своје ставове умео је исказати прецизно али и сугестивно, поетски надахнуто. Критички прикази, нарочито они објављени у новинама, одликују се краткоћом, сажетошћу, бриткошћу и штедљивошћу израза, док су огледи о писцима, књижевним појавама и теоријским питањима, обично веома опширни, често писани техником монтаже. Најбољи је у есејима, где су теоријски ставови и критичке анализе повезане с личним искуствима и доживљајима ауторовим. У тим синтезама есејистичког, критичког и аутобиографског Ристић је остварио изузетне домете модерног српског есеја.

Био је амбасадор Југославије у Француској од 1945. до 1948. године, а потом председник Комисије за културне везе са иностранством. Био је дописни члан Југословенске академије знаности и уметности и Савета федерације.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Као писац се веома разликује и од Матића и од других надреалиста, иако је заједно с Матићем најизразитији пример коауторства у нашој литератури. Јавио се у раним 20-им годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. У доба надреалистичког покрета објавио је три поеме:
Хумор Заспало (1930),
Неменикуће (1932) и
Ћирило и Методије (1932).
У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио песник.

Поема Хумор Заспало врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет.
После ових дела изишла је поема за децу, подвизи дружине „Пет петлића“ (1933)
Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу.
Експерименти звуком и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу. Социјална компонента, преломљена у овој поеми кроз призму дечјег доживљаја света, добила је у поезији 30-их година програмски карактер, што је нарочито видно у поеми. Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман, Корен вида (1928) изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна.
Опсежни коауторски роман, Глухо доба (1940) представља заокрет од поезије ка фактографском сувопарном реализму. У послератним романима он напушта тај пут и враћа се својим надреалистичким искуствима.
Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и живота, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу.