Милан Јовановић рођен је 24. априла 1834. у Јарковцу у панчевачкој пуковнији. Основну школу завршио је у Јарковцу, а гимназију је похађао у Вршцу, Пешти и Темишвару. Још док је боравио у Вршцу заволио је позориште. У Бечу је завршио медицину. У Бечу је за време студија 1863. основао и био председник српског ђачког књижевног друштва Зора. У том друштву је развијао књижевни рад, а најзначајнији рад из тога периода је његова историјска драма у четири чина Краљева Сеја, а радило се о српској победи на Велбужду. Међутим Зора се није ограничила на књижевност, него јој је задатак био да буди српску националну свест. У Београд се вратио 1865. и одмах је добио место професора хигијене и судске медицине на Великој школи. Био је први професор хигијене у Србији. Једно време у Београду је уређивао политички лист Јединство, али 1871. је због одређених политичких дешавања напустио Београд и отишао у Нови Сад. У Новом Саду је био директор реалке и потпредседник Матице српске. Отишао је 1875. у Херцег Нови где је био општински лекар, а пошто је у то време трајао Босанскохерцеговачки устанак он се много бринуо о рањеницима. На позив црногорскога кнеза Николе отишао је средином 1876. на Цетиње, где је све до краја Првога српско-турскога рата био лекар кнежеве породице. По окончању рата кратко је радио за аустријски Лојд као бродски лекар. Када је избио Други српско-турски рат вратио се на кнежев позив на Цетиње. Пратио је 1877/1878 кнегињу Милену и престолонаследника у Напуљ, а по повратку неколико година је пловио све до Кине као бродски лекар за аустријски Лојд. Са тих путовања слао је занимљиве путописе и лекарске поуке. У Србију се вратио 1882. и радио је као лекар на железници, која се тада почела градити. Радио је две године код Рипањскога тунела, а онда се 1884. преселио у Београд и радио је као општински физик. Постављен је 1888. за професора хигијене на Војној академији и на том месту је остао до смрти 1896. У књижевности се јављао драмама, приповеткама и путописима. Посебно је био познат по путописима, описима,путничким причама и приповеткама. Ту су биле збирке: С мора и са сува, Тамо амо по Истоку, Горе доле по Напуљу. Написао је и неколико драма: Краљева Сеја, Демон, Сан и јава, Несуђени, а превео је и Шекспирову Меру за меру. Написао је и велики број књижевних критика, а посебну врсту његовога рад чине есеји из културне прошлости, погледи на друштвене појаве и прилике и фељтони. Поред књижевних дела написао је велик број књига и чланака из хигијене и биологије.

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека јестаственичког и математичарског и Одсека уметничког) од 1869. Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 1890. Прави је члан „без опредељења“ од 1892. Прави је члан (Академије уметности) од 1892. Приступна беседа: Поглед на индијску драму. Проглашен 1894. (Српска краљевска академија Год. 8 (1894) 74–75).

Школовао се у гимназији у Винковцу и Новом Саду, а право је студирао у Грацу где је дипломирао 1876. године. Наредне, 1877. године, вратио се у Нови Сад и све до 1901. године предавао је у новосадској гимназији језике (латински, грчки, мађарски, немачки и српски) и књижевност. Наставни рад у српском школству обогатио је писањем великог броја граматика, речника и прегледа књижевности који су били прихваћени у српској просвети као стандардни уџбеници.

Историографију и српску културу посебно је задужио покретањем часописа Стражилово (1885—1888, 1892—1894), Ново позориште (1909—1910) и као сауредник Јавора (1889—1981) и уредник у Бранику (1906—1912). Сарађивао је и у бројним другим часописима као што су Летопис Матице српске, Глас МС, Бранково коло, Српски књижевни гласник, Књижевни југ и друго. Написао је велики број прилога као књижевни, позоришни и музички критичар. С мађарског и немачког језика преводио је позоришне комаде, романе, приповетке и путописе,

Значајан допринос историји историографије Грчић је дао објављивањем петотомне збирке Портрети с писама у којима је објавио преписку сарадника својих часописа и алманаха. Прве четири књиге објављене су између 1921. и 1926. у загребу а последња 1939. у Новом Саду. Међу педесеторицом културних и књижевних радника налазе се и истакнуте личности српске историографије као што су Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић, Чедомиљ Мијатовић, Тихомир Остојић, Александар Сандић и други. Писма су издата хронолошким редом са уводном напоменом о адресанту. Обиље материјала пружа посебно портрет Илариона Руварца објављен у петој књизи где се осветљује позадина штампања расправе О кнезу Лазару у Стражилову прожета полемиком са Пантелијом Срећковићем.