Родио се у трговачкој породици. Због антитурске делатности отац му је пребегао у Србију. Лазић је завршио основну школу у Шапцу, а у Београду 1876. године завршава трећи разред гимназије. Од младости ватрени родољуб, као младић се пријављује у добровољце у српско-турском рату, али је одбијен због болести. Гимназију није завршио, те је живео као глумац у путујућим дружинама. Од 1886. до 1889. године глумио је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Живео је у Београду и Загребу, објављујући новинске текстове, национално-политичке чланке, популарно историјске, књижевне, хумористичко-сатиричне, памфлетске и друге радове у стиховима и прози. Сарађивао је у многим листовима и часописима. Уређивао је загребачки „Србобран“ (1891—1893), после „Врач погођач“ (1896—1904). Био је ожењен са књижевницом Зорком Милетић, синовицом Светозара Милетића. Умро је 19. јула 1904. године у Рајићу у Славонији. Водио је жустре полемике са франковачком штампом у Хрватској, написао је више историјских радова без научне вредности. У никшићким новинама "Оногошт", 1899.година, број.23 дописник из Загреба "Србин" јавља између осталог и: "...наш врли српски писац Симо Лукин Лазић, вјенчаје се сјутра у Нештину с госпођом Зорком Милетићевом, ћерком Стевана и Јулике Милетић...И ми се придружујемо честитци нашег дописника, желећи му сваки напредак и потпуно задовољство, да нас још дуго весели са својијем "Врачем" као и досада на част српства и на ужас његовијем враговима! - Уредништво."

Потиче из веома старе новосадске ратарске породице. Основну школу је похађао у Сремској Каменици и Новом Саду. После завршене основне школе уписује се у немачку граничарску грађанску школу у Петроварадину. Нижу гимназију похађа у Новом Саду, а вишу у Сремским Карловцима, Печују и Будимпешти, где је и матурирао. Школске 1866/67. године уписао је медицину у Будимпешти. Студије медицине је завршио 1872. године у Бечу, а затим и специјализацију из хирургије, 1873. године. Исте године вратио се у Нови Сад и започео лекарску праксу; истовремено је био лични лекар Марије Трандафил. Од 1785. године па све до преране смрти радио је као срески физик слободног краљевског града Новог Сада, а од 1888. године, захваљујући завршеној специјализацији из хирургије, био је и управник Порођајног одељења новосадске болнице. Илија Огњановић је био свестран човек. Веома рано је почео да се бави поезијом и уредништвом. По угледу на Змаја и Рајковића у својој шеснаестој години издавао је и уређивао рукописни лист Зоља, а годину дана касније и Ђачки венац. Поред бројних написа у стиху и прози које је објављивао у тадашњим водећим часописима, писао је и медицинско– поучне чланке. Најзначајнији од њих су О дифтеричној вратобољи и Како се ваља лечити од колере. Суочен са бројним проблемима при издавању посмртница, због велике шароликости медицинске номенклатуре, Илија Огњановић 1894. године издаје књигу Имена болести што смрт могу да нанесу. У овој књизи, све тада познате болести и узроке смрти преводи са латинског језика на српски, мађарски и немачки.  Захваљујући својој преданој активности као лекара и књижевника добио је бројна признања. За живота је био члан Књижевног одељења Матице српске, члан Епархијске управе бачке, дописни члан Српског ученог друштва од 1883. године, а од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности. Живот Илије Огњановића није био лак. Веома рано је остао сироче и током свог школовања био је зависан од издашности богатих људи и институција, а понекад и од сопственог рада. Низ година је патио од срчане слабости, а последње три године живота боловао је од шећерне болести, у то време неизлечиве болести. По препоруци лекара, у лето 1900. године са породицом одлази у аустријско купатило Добелбад на лечење. Уместо очекиваног побољшања, његово здравствено стање се погоршава и он одлучује да се врати у Нови Сад. При повратку, његово здравствено стање се још више погоршава и породица га смешта у санаторијум др Јендрашека у Будиму. Умро је следећег дана, 8. (21.) августа у 55. години живота. Пренет је у Нови Сад. Опело је одржано у српској Православној саборној цркви 10. (23.) августа 1900. године. Истога дана је и сахрањен на Алмашком гробљу у Новом Саду.

Са десет чланака о проблемима уметности (Српски народни лист, 1843 — 1845), који су нешто измењени преводи делова првог поглавља Винкелманове Историје уметности старог века, дао је подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и скромну подршку формирању историје уметности. Аутор је (1845.) и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који тада није остварен. У двема књигама Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори с XIII литографних таблица (Београд, 1847/49) и Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем (Београд, 1848.) дао је први целовит и исцрпан преглед историје Атоса и његових манастира са описом целокупног подручја, и публиковао материјала од значаја за српску историју, описе и цртеже ношњи, предмета примењене уметности, донекле фресака, и преписе повеља (посебно вредан препис Немањине хиландарске повеље). Овим је утицао на културну климу свога доба и иницирао каснија истраживања Хиландара. Позив (у Српском дневнику, 1852) да му се шаљу подаци за животописе познатих српских сликара зачетак је првог српског уметничког лексикона, али и поред великог труда остао је недовршен у рукопису под насловом Живописањеславних живописаца србских. Његова расправа са Живком Петровићем (у Седмици, 1854.) јесте прва позната полемика у српској ликовној критици.
Појавом Димитрија Аврамовића посматрање уметности почело је да прелази са филолога и историчара на људе из ликовне уметности, и да се осим историјске открива и ликовна вредност уметничких дела.
Иконостас Саборне цркве у Београду
Осликао је иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду у периоду 1841—1845. Осим тога осликао је иконостас и зидове Карађорђеве цркве у Тополи, иконостас манастира Врдника (Раваница), православне цркве у Футогу итд. Због преране смрти није стигао да заврши осликавање цркве у родном Шајкашу. Насликао је портрете великог броја значајних личности свог времена, међу најпознатијима су портрети Симе Милутиновића-Сарајлије и Вука Караџића. Најзначајнија његова композиција је Апотеоза Лукијана Мушицког.
У Хиландару је преписивао старе рукописе и живописе значајне за српску историју. Објавио је и књиге о Светој гори и Хиландару.
Сматрају га оснивачем карикатуре код Срба. Сем по црквама и манастирима, његова дела се чувају у Народном музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду.
Умро је у Новом Саду 1855. године. Његово име носи по једна улица у Београду и Новом Саду.

Уређивао је часописе Седмицу, Српски дневник и Даницу. Први број "Данице" је изашао 20. фебруара 1860, а посљедњи 20. аугуста. 1872. Излазио је десетодневно у Новом Саду, с прекидом од августа 1871. до маја 1872. Ђорђе Поповић је покренуо и уређивао овај часопис од првог броја до августа 1871.По том часопису је добио и надимак "Даничар".

За кореспондентног чланка "Друштва српске словесности" изабран је 21. јануара 1862. За дописног члана "Српског ученог друштва" именован је од оснутка 29.маја 1864. За редовитог члана изабран је 30. јануара 1885. и то у "Одбору за филозофске и филолошке науке". Почасни члан Српске краљевске академије постао је 15. новембра 1892.

Даничарева улица у Београду носи име по Поповићевом надимку.