Јован Ђорђевић рођен је 25. новембра 1826. у Сенти Гимназију је похађао у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, а филозофију у Пешти. У Пешти се 1845. уписао на студиј медицине, али 1848. је прекинуо студије. На позив бачког великог жупана Исидора Николића Џавера отишао је 1849. да ради у Сомбору, а одатле је прешао у Лугош, где је био судски чиновник. Прешао је 1852. у Нови Сад, у коме је био професор историје у српској гимназији од 1852. до 1857. У Новом Саду се сукобљавао са онима, који су се противили Вуковој реформи, па је због тога 1857. прешао у Пешту. где је постао секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. Међутим и ту је имао доста конзервативних противника, па се 1859. вратио у Нови Сад.

Прихватио је понуду Данила Медаковића и заједно са Ђорђем Поповићем прихватио се да уређује Српски Дневник у Новом Саду. Водио је углавном администрацију и писао у просветном делу листа. Почео је 1860. да објављује низ важних чланака о позоришту, па је тиме потакао да се 1861. оснује Српско народно позориште у оквиру Српске читаонице. Објашњавао је да позориште чува језик и народне обичаје и буди националну свест и да је због тога од огромнога значаја. Сматрао је да ниједна просветна установа не може тако добро да развија народни језик. Током 1861. био је посланик на Благовештанском сабору и своје белешке са тог сабора издао је у књизи Радња Благовештанског Сабора 1861. Био је једно време главни покретач културнога полета у Војводини. У време апсолутизма организовао је различите просветне манифестације са циљем да одржава активан и компактан национални дух. Такву једну свечаност организовао је 1861. поводом Текелијине стогодишњице рођења. Био је управник Српског народног позоришта од 1863. до 1868. Да би му више времена остало за позориште предао је 1863. Светозару Милетићу фактичко уређивање Српског Дневника, а он се све више посвећивао позоришту. Међутим формално је и даље био главни уредник Српског Дневника, па је због Милетићевога уређивања и он био стављен пред војни суд, а Српски дневник је био обустављен. Био је амнестиран 1865, али више није покретао лист.