Школовао се у гимназији у Винковцу и Новом Саду, а право је студирао у Грацу где је дипломирао 1876. године. Наредне, 1877. године, вратио се у Нови Сад и све до 1901. године предавао је у новосадској гимназији језике (латински, грчки, мађарски, немачки и српски) и књижевност. Наставни рад у српском школству обогатио је писањем великог броја граматика, речника и прегледа књижевности који су били прихваћени у српској просвети као стандардни уџбеници.

Историографију и српску културу посебно је задужио покретањем часописа Стражилово (1885—1888, 1892—1894), Ново позориште (1909—1910) и као сауредник Јавора (1889—1981) и уредник у Бранику (1906—1912). Сарађивао је и у бројним другим часописима као што су Летопис Матице српске, Глас МС, Бранково коло, Српски књижевни гласник, Књижевни југ и друго. Написао је велики број прилога као књижевни, позоришни и музички критичар. С мађарског и немачког језика преводио је позоришне комаде, романе, приповетке и путописе,

Значајан допринос историји историографије Грчић је дао објављивањем петотомне збирке Портрети с писама у којима је објавио преписку сарадника својих часописа и алманаха. Прве четири књиге објављене су између 1921. и 1926. у загребу а последња 1939. у Новом Саду. Међу педесеторицом културних и књижевних радника налазе се и истакнуте личности српске историографије као што су Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић, Чедомиљ Мијатовић, Тихомир Остојић, Александар Сандић и други. Писма су издата хронолошким редом са уводном напоменом о адресанту. Обиље материјала пружа посебно портрет Илариона Руварца објављен у петој књизи где се осветљује позадина штампања расправе О кнезу Лазару у Стражилову прожета полемиком са Пантелијом Срећковићем.