Koмпонована између 1803. и 1804. Премијерно је изведена у Бечу 7. априла 1805. године, у организацији тада истакнутог Бечког виолинисте и концертмајстора Франца Клемента.

Прича о њеном настанку веома је позната. Првобитно је била замишљена као ода Наполеону, за кога се до самокрунисања за цара веровало да проноси Европом идеје француске револуције. Наполеон је након тог фаталног 31. марта 1804. године као цар пошао путем завојевања и тираније, што је слободољубивог и до сржи демократији наклоњеног Бетовена натерало да дело преради у велику симфонију, дајући јој мото У спомен на једног великог хероја.

Године 1806, настало је једно дело које је концертантну музику практично увело из класицизма у епоху велике романтике. То је Концерт за виолину и оркестар, D-дур, опус 61. Лудвига Ван Бетовена.
Допринос овог дела за музичку историју и литературу, немерљив је. Најпре, Концерт је огромних димензија: три његова класична става, проширена су тематски и садржајно и дају делу укупно трајање 45 минута. И сва три става краси дотле неостварена мелодијска лепота, обликована у класичну формалну структуру, што је морало послужити као узор виолинским концертима које су кроз цео XИX век писали Менделсон, Брамс, Чајковски, Сибелијус... све до Албана Берга и српског композитора Божидара Трудића, који је по тој шеми у свом Виолинском Концерту уткао српске народне и обредне теме.
3. Партита у Е-дуру,BWV 1006 Јохана Себастиана Баха за соло виолину је последња у опусу "шест соната и партита". Садржи следеће ставове:
    Прелудијум
    Лоре
    Гавота и Рондо
    Менует (I и II)
    Буре
    Жига

Најизвођенији је прелудијум због посебне ангажованости десне руке у којој је гудало.

Франц Јозеф Хајдн (31. март 1732 — Беч, 31. мај 1809) је био аустријски композитор и диригент.
Шире музичко образовање стекао је као члан хора дечака Бечке катедрале. У композицији заправо самоук, Хајдн се и касније, као композитор и диригент дворске музике кнезова Естерхази, развијао самостално, „одсечен од света“, како сам каже, „и присиљен да постане оригиналан“. Провео је три деценије, од 1761. до 1790, на кнежевским доворовима у Ајзенштату и Естерхазиу, док је након 1790. већином боравио у Бечу.
„Добри тата Хајдн“, чувар класичне традиције, први у великој тројки бечких класика, Моцартов пријатељ и учитељ многих музичара свога доба стекао је за живота велику популарност и поштовање који су након смрти избледели, да би га 20. века поново открило као врело непресушне музичке доброте.
Хајдн је дао неизмерно богат и разноврстан опус, што сведочи о лакоћи стварања и о потреби тадашњег музичког тржишта које је стално тражило нова дела. Његове 104 симфоније, 24 клавирска концерта, 5 концерата за виолончело, мноштво коморних композиција за различите инструменте и ансамбле, тридесетак опера, ораторији, мисе, кантате — све то чини један од најбогатијих опуса у историји компоновања уопште.
Како је Хајдн старио, у своја дела укључивао је све више сељачких народних мелодија које је слушао у младости. Савршени пример је последњи став његове последње симфоније, бр. 104 — Лондонске симфоније.
Тежиште његова стварања је на инструменталној музици, а посебно је развио клавирску сонату, гудачки квартет и симфонију. У опери даје већу важност карактеризацији ликова. Најстарији је од тројице мајстора бечке класике.
Симфонија бр. 83 у г-молу, је друга од шест симфонија, познатије као "паришке симфоније" компоноване од стране Јозефа Хајдна 1785. године, а објављена у Бечу децембра 1787.

Волфганг Амадеус Моцарт (27.01.1756. — 05.12.1791) је био један од најзначајнијих и најутицајнијих светских композитора класичне музике.Његова музичка вештина већ је била видљива када је имао само неколико година. Отац га је и научио да свира виолину и клавир, а како је брзо учио, своје прве композиције је написао када је имао свега пет година.Током година у којима се формирао као музичар, Моцарт је неколико пута путовао по Европи, почевши са концертом 1762. године на двору принца Баварске у Минхену и на аустријском царском двору у Бечу. Дуга концертна турнеја одвела га је, заједно са оцем, на дворове у Минхену, Манхајму, Паризу, Лондону, Хагу, поново у Паризу, и на крају, натраг дому кроз Цирих и Минхен.

Волфганг Амадеус Моцарт је био веома плодан композитор. Његов oпус обухвата преко 600 дела најразличитијих жанрова:симфоније, клавирски концерти,виолински концети, клавирске и виолинске сонате, гудачки квартети и квинтети,серенаде, опере, мисе и недовршен Реквијем.

Литургија Св. Јована Златоустог је а капела корална композиција опус 41. Петра Илича Чајковског, компонована 1878. Састоји се од делова текста узете из Божанствене литургије Св. Јована Златоустог, најславније од свих еухаристичких служби Источне православне цркве.Дело Чајковског представља први "јединствени музички циклус" литургије.

Петар Иљич Чајковски (7. мај 1840 — 6. новембар 1893) је био руски композитор позног роматизма. Појавио се у руској музици истовремено са композиторима 'Руске петорке', али није био њихов члан. Његова музика, која је садржала руски карактер, била је јако добро прихваћена. Ипак, садржала је више западних елемената и ако је успешно комбиновао интернационалне елементе са елементима руске народне музике. Предавао је хармонију на конзерваторијуму у Москви и писао музичке критике. Материјалну независност и боравак у иностранству омогућила му је његова меценаткиња Надежда вон Мек, а њихово дописивање важан је извор података о стваралачком раду и естетским погледима Чајковског. Наступао је као диригент сопствених дела по Русији, Европи и САД.

Волфганг Амадеус Моцарт (27.01.1756. — 05.12.1791) је био један од најзначајнијих и најутицајнијих светских композитора класичне музике.Његова музичка вештина већ је била видљива када је имао само неколико година. Отац га је и научио да свира виолину и клавир, а како је брзо учио, своје прве композиције је написао када је имао свега пет година.Током година у којима се формирао као музичар, Моцарт је неколико пута путовао по Европи, почевши са концертом 1762. године на двору принца Баварске у Минхену и на аустријском царском двору у Бечу. Дуга концертна турнеја одвела га је, заједно са оцем, на дворове у Минхену, Манхајму, Паризу, Лондону, Хагу, поново у Паризу, и на крају, натраг дому кроз Цирих и Минхен.Волфганг Амадеус Моцарт је био веома плодан композитор. Његов опус обухвата преко 600 дела најразличитијих жанрова:симфоније, клавирски концерти,виолински концети, клавирске и виолинске сонате, гудачки квартети и квинтети,серенаде, опере, мисе и недовршен Реквијем.

Реквијем или реквијемска миса је литургијска служба у Католичкој цркви, у част преминулог и његове душе. Сматра се за почасну сахрану појединца или групе. Поред католичке цркве, реквијем као служба је заступљен у англиканизму и лутеранству. Реквијем је сличан служби опела у Православној цркви и гркокатоличким црквама.Реч реквијем је латинског порекла и спомиње се у литургијским записима.

Реквијем је био и веома популаран вид музичког комада. Обично је започињао драматично и једногласно, а већина текстова је преузета из литургијских записа. Најпознатији композитори ове врсте комада били су  Волфганг Амадеус Моцарт и Ђузепе Верди.