Светозар Пајић рођен је 1955. године у Новом Саду. Од најранијих дана своју креативност и склоност ка техници и уметности изражавао је у авиомоделарству, бродо-моделарству, фотографији, вајању, сликању, дизајну, калиграфији... Радио је у новосадској штампарији „Форум“ и словеначкој „Искра Делта компјутерс“. Након тога, посветио се у потпуности уметности.

Досадашњи рад Светозара Пајића, у којем се исказао као изузетан и комплексан уметник, може се поделити у два периода. У првом, започетом 1992. године, посветио се сликању амбијенталних мотива војвођанских градова и родног Новог Сада у комбинованој аква-туш техници. Публици их је редставио у више запажених изложби.

Други период свога стваралаштва Пајић је започео 1998. године изучавањем средњовековне рукописне баштине српског народа из ризнице манастира Хиландарa. Задивљен откривеном лепотом рукописних књига, кренуо је у тежак преписивачки подухват на начин старих преписивача. Тада и добија надимак Дијак II. Са надахнућем најпре рукопише четрдесет најлепших страница Четворојеванђеља, прво на патинираној хартији, а затим и на пергаменту.

Величанствени Душанов законик, врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу, Светозар Пајић Дијак је преписао чак три пута: 1. препис на ручно патинираној хартији у оригиналу; 2. препис на ручно патинираној хартији, транскрибован, писан гушчијим перима, повезан у ручно израђене корице с оковима; 3. препис на пергаменту  (којег му је, по традиционалним рецептурама, произвела фабрика коже из Руме).

После 2000. године Светозар Пајић на 22 пергамента преписао Откривење – Апокалипсу Светог Јована Богослова на савременом српском језику.

Међутим, круну досадашњег преписивачког и калиграфског рада Светозара Пајића чини нови препис Мирослављевог јеванђеља, начињен током пет година у тишини више српских манастира. Овај велики преписивачки подухват започео је мукотрпним прикупљањем и припремом материјала  да би током 2004. и 2005. године у манастиру Сопоћани, с благословом Владике Артемија (Радосављевића), у посту и молитви, с великим стрпљењем и љубављу попут вештих средњовековних српских монаха-калиграфа, преписао више десетина страница ове књиге. Рад је, затим, током 2006. године наставио у Манастиру Кончулу, 2007. у манастиру Фенеку, 2008. у Високим Дечанима, а 2009. године у манастиру Зочишту. Након своје велике изложбе „Фрушкогорски манастири“ у Владичанском двору у Сремским Карловцима, у октобру 2010. године се, с благословом владике Порфирија (Перића) повлачи у манастир Ковиљ, где наставља преписивачки рад. Преписивање Мирослављеог јеванђеља завршио је, у молитви, у јуну 2011. године. Тако је, у славу бога и на корист српскога Рода, након седмогодишњег преписивачког подвига, на 360 страница пергамената настало ово прелепо дело – нови препис Мирослављевог јеванђеља.

У Загребу је живела до 1941. године, када као избеглица долази у Београд. Године 1943. уписује се на Уметничку академију у Београду, на којој дипломира 1949. Била је члан Београдске групе и Ладе. Излагала је на многим заједничким изложбама у земљи и иностранству које су представљале савремену југословенску ликовну уметност. Дела Ксеније Дивјак налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Галерији ликовне уметности Поклон збирка Рајка Мамузића у Новом Саду и у бројним другим јавним и приватним колекцијама.

Самосталне изложбе - 1964. Полуакт;1964.1955. Београд, Галерија УЛУС; 1957. Скопље, Салон Модерне галерије; 1967. Београд, Музеј савремене уметности;1970. Београд, Ликовна галерија Културног центра; 1975/76. Нови Сад, Галерија ликовне уметности Поклон збирка Рајка Мамузића; 1981. Београд, Ликовна галерија Културног центра; 1982. Београд, Ликовна галерија Културног центра; 1995. Ваљево, Модерна галерија; 1996. Београд, Музеј савремене уметности; 1997. Нови Сад, Галерија ликовне уметности Поклон збирка Рајка Мамузића; 2002. Нови Сад, Галерија ликовне уметности Поклон збирка Рајка Мамузића

Награде

    1961. Октобарска награда града Београда
    1976. Откупна награда на XVI Ликовној јесени, Сомбор

Рођен је у свештеничкој породици, близу Скадра. По доласку у Београд, био је ђак Цирила Кутљика. Уз веома тешке материјалне услове био је на студијама у Прагу, Бечу, касније и Минхену. У Првом светском рату најпре је учествовао као војник а касније и као ратни сликар Врховне команде на Крфу. Био је наставник вечерње занатске школе у Београду и члан „Ладе“. У опусу Косте Миличевића Лазар Трифуновић разликује четири периода: школски (1895—1908), београдски (1909—1914), велешки (1915) и крфски (1916—1920).
На почетку, у школском периоду уметничког формирања, био је присталица сецесије, па је у том духу насликао иконостас у Железнику, као и неколико србијанских пејзажа. Београдски период је уследио након што је Миличевић имао прилике да се упозна са сликарством Надежде Петровић и Милана Миловановића. Он је у овом периоду напустио академски стил, тако да је цео овај део његовог опуса обележен трагањем за личним уметничким изразом, који он коначно налази у густом пастуозном намазу боје и мрежи мрља, који личи на импресионистички поступак. То се највише примећује у циклусу слика које су настале у колонији у Савинцу (Савиначка црква, Пролеће).

Познато је свега пет слика из наредног, велешког периода, које су настале док се Миличевић борио у рату, и у којима је потпуно успостављена равнотежа између светлости, боје и форме. Та равнотежа је дошла до изражаја у сликама које су настале на Крфу, где је медитеранско сунце постало снажна инспирација за уметника. Пејзажи који су настали на Крфу представљају афирмацију српског импресионизма.

Након студија у Минхену, радио је у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести. Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру.

1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Студирао је сликарство на Академији Колароси и код Андреа Лота у Паризу. По повратку почиње да ради као професор цртања у занатлијској школи у Новом Саду. Тридесетих година почиње да ради као сценограф Српског Народног позоришта и Народног позоришта Дунавске бановине у Новом Саду. После Другог светског рата радио је као кустос и управник Музеја Матице српске у Новом Саду, до 1948. године, када прелази у Београд где је радио као сценограф у Југословенском драмском позоришту, а касније као професор на Академији примењених уметности и Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Самостално је излагао од 1926. године. Био је члан група "Облик" и „Шесторица“. Још за његовог живота организовано је неколико ретроспективних изложби његових дела: у Београду 1966. и 1974., у Новом Саду 1968. иу Сремској Митровици 1974. године. Његови омиљени мотиви били су мртва природа и ентеријер, али у оквиру његовог опуса срећемо и пејзаже, као и бројне портрете. Претходни период његовог стваралаштва обележен је тенденцијама ка колористичком експресионизму, док се његов каснији опус сврстава у оквире српског интимистичког сликарства. Касније се у његов сликама постепено губи мотив и оне се приближавају апстракцији.