Bio je jedan od poznatih kulturnih pregalaca, i po mnogima, učenik Dositeja Obradovića, prevodilac i jedan od prvih srpskih prirodnjaka u 18. veku. On je bio prvi koji je hteo da osnuje samostalnu srpsku štampariju, prvi pisac traktata iz fizike među Srbima i prvi tvorac tzv. posrba – drama uzimanih od drugih naroda i adaptiranih u srpskom stilu, duhu i jeziku. Sva srpska književnost s kraja 18. veka često se naziva postdositejevskom, jer je nastajala pod direktnim uticajima ideja koje je propagirao Dositej Obradović, a ljudi koji su je pisali često se nazivaju Dositejevim učenicima. Ne treba zaboraviti ni da je to još uvek nedovoljno formirana nacionalna književnost, nastala na temeljima koji su zidani mimo njenog tradicionalnog utemeljenja u kuturi srednjeg veka. Tim pre su njeni stvaraoci i sami pomalo bili zbunjeni sopstvenom nacionalnom svešću sukobljenom sa uticajima koji su dolazili iz drugačijih i stranih evropskih država. Te države, naročito Nemačka i Mađarska, pa i Francuska i Italija, u ovom periodu su već imale konstituisanu državnu i zakonodavnu vlast, kao što su imale i univerzitete i institucije koje su negovale kulturni život. Zbog toga su Srbi obrazovani na njihovim univerzitetima nakon povratka u svoju zemlju bili pomalo i pioniri u mnogo čemu, naročito u nauci. A tadašnja književnost možda se i ne bi mogla nazvati književnošću u današnjem shvatanju te reči, ali za to vreme je svaka pisana-štampana reč bila dragocenost. Jedan od takvih kulturnih pregalaca i po mnogima učenik Dositeja Obradovića bio je i Emanuil Janković, sa kojim se Dositej i dopisivao, ali njihova prepiska nije sačuvana. On je bio prvi koji je hteo da osnuje samostalnu srpsku štampariju, prvi pisac traktata iz fizike među Srbima i prvi tvorac tzv. posrba – drama uzimanih iz književnosti drugih naroda i adaptiranih u srpskom stilu, duhu i jeziku. Precizni podaci iz biografije Emanuila Jankovića do danas nisu poznati. Kao godina njegovog rođenja uzima se 1758. a mesto rođenja je Novi Sad, iako će on sam docnije da tvrdi da je rođen u Srbiji, u Beogradu. To je bilo iz istih onih razloga iz kojih je Dositej svojevremeno govorio da je rodom iz Srbije, da bi time potcrtao svoju pripadnost srpskom nacionu. Osnovnu školu Emanuil je završio u Novom Sadu, a verovatno i srednju, i to protestantsku. S obzirom na to da su tada preovlađivale rimokatoličke i jezuitske škole, srpski roditelji su radije svoju decu slali među protestantske učitelje. Tako je za prvoga direktora Novosadske gimnazije došao protestant Pavel Jozef Šafarik, poznati proučavalac slovenske istorije i srpske književnost. Na dalje nauke Janković je otišao u Nemačku, na Univerzitet u Haleu, gde je upisao medicinu. Verovatno je bio iz imućnije porodice, pošto je raspuste provodio putujući po Italiji i Francuskoj i tako naučio jezike tih zemalja, što će mu posle pomoći u njegovom prevodilačkom radu. Bio je uspešan u svom naučnom radu, naročito iz oblasti fizike i matematike. Godine 1788. Halsko prirodnjačko društvo, koje i danas postoji, bira ga za svoga člana i on se od tada potpisuje: nature ispitatelneg družestva u Hali član. Iako je njegovo početno opredeljenje bio naučni rad, Janković se opredeljuje za drugo zanimanje i 1789. godine se vraća kući sa namerom da otvori prvu srpsku štampariju. Nabavio je štampariju u Lajpcigu, dobio podršku od svog naroda i mitropolita Stratimirovića, i u Novom Sadu uz štampariju otvorio je i jednu knjižaru, sa katalogom knjiga i slika. Međutim, nije smeo da štampa knjige na srpskom i rumunskom jezikom, jer je monopol nad štampanjem srpskih knjiga imao štampar Kurcbek u Beču. Kurcbek je za to dobio dozvolu od Josifa II i on se pokazao kao glavni Emanuilov neprijatelj. Na kraju će mu on konačno i stati na put i osujetiti nameru 1890. godine, kada se gasi štamparija u Novom Sadu. Uz rad na štampanju knjiga, Emanuil je počeo prevoditi drame sa nemačkog i italijanskog jezika na srpski, a napisao je i jedan naučni traktat. Umro je vrlo mlad, 1791. godine u Subotici, na putu iz Beča u Novi Sad. Ispovedio je svoja sogrešenija jereju Mihailu Stočiću, parohu crkve sv. Voznesenija, i pričestio se svetih tajana, a sahranjen je 24. septembra črez jereja Joana Petrovića, paroha crkvi sv. Voznesenija u Marija-Tereziopolu. U Novom Sadu više nema Jankovićevih potomaka, kao niti bilo kakve za njega vezane tradicije u nekoj porodici.
Naučni rad
Od sačuvanih književnih spisa Emanuila Jankovića, među prvima je naučno delo o kruženju vode u prostoru: Fizičeskoe sočinenije o isušeniju i razdeleniju vode u vozduh i izjasnenije razlivanija vode iz vozduha na zemlju. Ovaj sastav je štampan u Lajpcigu 1787. godine i nije sačuvan u celosti, kao što to nisu ni neki drugi njegovi radovi, npr. Moralna filosofija i Načala mudrosti iz oblasti filozofije i logike. O sastavu o kruženju vode u prostoru, koje je klica razvoja prirodnih nauka u Srba, do sada je bilo oprečnih mišljenja. Neki od srpskih kritičara su u duhu ruralne pragmatičke filozofije davali ovakve izjave: Da su naši stariji većma se brinuli – kako će sastaviti valjan bukvar, neg što su pišući: kako se pretvara voda u vozduh... – daleko bi više Srba danas znalo čitati i pisati, neg što znaju. Isti ovaj sastav je pak, kad je objavljen, bio pohvaljen u nemačkom listu Algemane Literatur Zajtung, gde je navedeno da je to samo jedan ogled iz veće piščeve Fizike: "Sadržaj i forma rasprave tako odgovara smeru popularne nauke, da se šklovskoj akademiji, kamo je general Simeun Zorič pozvo Jankovića za profesora baš posle ove rasprave, a poglavito srpskom narodu, koji skoro i nema maternjim jezikom pisanih knjiga, sme čestitati na takvom učitelju." Zašto se Janković radije opredelio za štamparski rad i tako izbegao verovatno uspešnu naučnu karijeru, do danas nije poznato. Neki tvrde da je to učinio za dobrobit svoga naroda, da bi se štampala srpska knjiga od strane srpskog štampara, a ne kao dotad od stranca i tuđina Kurcbeka, i to u dalekom Beču. Fizičeskoje sočinjenije je bilo čuvano u fizičkom kabinetu Beogradskog univerziteta do pre II svetskog rata, a posle toga mu se gubi svaki trag.
Drame Emanuila Jankovića
Prvi među Srbima, Janković je krenuo da pravi tzv. posrbe, za srpsko govorno i kulturno područje adaptirane drame iz drugih književnosti. Naravno, prvo bi ih prevodio sa italijanskog ili nemačkog jezika na srpski, a potom bi radnju smeštao u domaći milje – npr. Banat, i likovima davao srpska imena. Svoje motive zašto je to radio ovako je objašnjavao: "Ja sam izabrao taj put iz uverenja, i bilo bi nisko sujetno kada bih ja, u mesto uzor-dela stranaca, podneo mojim sunarodnicima moje još nezrele radove." Prva njegova prevedena drama bila je Tergovci Karla Goldonija, koju je štampao u Lajpcigu 1787. godine. U predgovoru zanimljivo objašnjava svoje shvatanje moralnog i književnog značaja komedije i suprotstavlja ga narodnom shvatanju pozorišne komedije kao pukog blesavljenja i otimanja novca: Najveća čast nacionalni moji i danas jošte misli da su komedije ne samo mladosti ni i starim ljudma škodne, i samo ih za nemecko izmišljenije drže, gdi su đavoli Švabe izmislili kako ćedu varati novce ot ljudi. Nijedan koje sam u ovu čast nacionalni moji računao, nije imao priliku hasne komedije poznati, ne imajući nijednu u svom jeziku pisanu, a strani mu je napoznat. On hoće svoje sunarodnike iz njiova neznanja osloboditi i komedije dobre kod nji u bolji kredit metuti. Neka svaki pročita ovu knjigu do kraja, pa će videti da to nisu gola izmišljanja, no pravi život, stvarni događaji, slučaji i bitija koja se svaki dan međ ljudma nalaze.
Desetak godina posle ovoga Emanuil objavljuje dramu Zao otac i nevaljao sin, ili Roditelji učite vašu decu poznavati, od nemačkog pisca Franca Starka. Godine 1793. u Vršcu je prvi put igrana ova predstava i to je, kako navodi istoričar srpske književnosti Jovan Skerlić – najranija zabeležena pozorišna predstava kod Srba, ako se izuzmu dotadašnji popularni đački igrokazi. Treća drama koju je Janković preveo je Blagodarni sin – seoska vesela igra u jednom djejstviju, stavljena na prosto serbski. Upravo ova drama je prvi slučaj posrbljivanja u našoj književnosti, i pošto se radnja odigrava u Banatu, dugo se verovalo da je to originalno Jankovićevo delo.
