У колекцији порцелана у Музеју града Новог Сада посебно се истиче пар ваза, ремек-дела Бечке мануфактуре порцелана из 1805. године, од којих је изложена само једна. Израђене у духу класицизма, мајсторски сликане и раскошно позлаћиване, изведене су из три дела: округлог постамента, тела с дршкама у облику маскерона и поклопца. Сликане партије на вазама су посебно интересантне јер, у складу са уобичајеним ликовним темама из тог времена, приказују митолошке љубавне теме.

Велики стојећи сат са дрвеним кућиштем је рад сајџије Џона Рајлија из Даблина, из око 1790. године. Припада епохи бидермајера, односно тзв. Хеплвајт стилу који је био карактеристичан за енглески намештај из тог периода. Интересантан је податак да је овај сат добио на поклон српски митрополит Јосиф Рајачић од енглеског конзула у Бечу почетком 19. века.

Месингани, посребрени чирак припадао је некадашњем инвентару Саборне цркве у Сремским Карловцима. Као серијски рад, вероватно је израђен у некој од занатских радионица Хабзбуршке монархије крајем 18. или почетком 19. века. У систему декорације видљиви су барокно-рокајни елементи, као што су волуте, картуши и флорални украси.

Урна од безбојног кристалног стакла и позлаћене бронзе представља луксузни производ из епохе класицизма. Највероватније је француски рад с почетка 19. века, када се у Европи појавио нови уметнички стил - ампир. Спољна површина посуде украшена је тзв. дијамантском фасетажом, а од метала су израђени постоље, дршке у облику овнујских глава и врх поклопца у облику шишарке.

Бидермајерска салонска гарнитура састоји се из 10 делова и представља највреднију мобилијарну целину из овог периода која се налази у Музеју. Класичне линије, фурнирано дрво и пресвлаке дискретног дизајна типични су за ову епоху. Посебно је значајно што је овај намештај рад уметничког столара Михајла Живановића, који је у Новом Саду имао радионицу у првој половини 19. века и право на сигнирање својих радова, што је била значајна привилегија и признање за изузетан квалитет.