Романтизам

Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Рођен је у Суботици у улици Ватрослава Лисинског број 9 од оца Максима, кројача, и мајке Љубице. У Суботици је живео до тринаесте године. Након завршетка два разреда Гимназије, прешао је да живи у Сенту где је учио да слика код Петра Пилића од 1851. до 1855. Затим одлази у Карлово код Николе Алексића који је сликао иконостас. После годину дана враћа се у Суботицу где је био до 1858.
Почетком шездесетих година прелази у Беч. Улица у Суботици носи његово име.
 

Извор: 
Категорија: 
Надимак: 
Шарац
Личне информације: 
Српски академски сликар, представник романтизма и академизма. Рођен је у Суботици 20.02.1838. а умро је у Новом Саду 20.03.1909.
Датум рођења: 
Tuesday, February 20, 1838
Место рођења и локација: 
Суботица
Szerbia
46° 6' 1.0008" N, 19° 39' 56.0016" E
Датум смрти: 
Saturday, March 20, 1909
Место смрти и локација: 
Нови Сад
Szerbia
45° 14' 58.794" N, 19° 50' 12.642" E
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1838
Држава рођења: 
Србија
Назив: 
Портрет жене с огрлицом
Cyrillic
Опис: 
Непознати аутор. Слика мањих димензија, на којој је приказана млада жена, одличан је бидермајерски портрет с карактеристичним детаљима накита, фризуре и костима половине 19. века. Многе новосадске породице ангажовале су домаће и путујуће сликаре за израду оваквих репрезентативних портрета на којима су чланови породице приказивани у свом најбољем издању.
Историјат: 
Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Wednesday, September 10, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Назив: 
Чаша
Cyrillic
Опис: 
Вишебојно декорисана и позлаћена чаша са грбом Србије израђена је у другој половини 19. века у некој од српских фабрика стакла. Цветна декорација у црвеној боји типична је за период касног бидермајера. У грађанским салонима тога времена понекад су читаве витрине биле пуне оваквих декоративних сувенира као знак да је сопственик могао себи да приушти скупа путовања по монденим и бањским местима.
Држава настанка културног добра: 
Србија
Историјат: 
Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Wednesday, September 10, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Техника: 
Материјал: 
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Назив: 
Портрет непознатог брачног пара
Cyrillic
Опис: 
Два веома добро очувана портрета на којима је приказан непознати брачни пар дела су Франца Гифингера из 1864. године. Овај сликар је рођен у Новом Саду, али је током каријере иза себе оставио бројне сличне слике широм Војводине и Славоније. Представљени супружници су типични представници војвођанске грађанске класе, а насликани су, у још увек важећем, бидермајерском маниру.
Историјат: 
Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Wednesday, September 10, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Година настанка културног добра: 
1864
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Назив: 
Стојећи сат
Cyrillic
Опис: 
Велики стојећи сат са дрвеним кућиштем је рад сајџије Џона Рајлија из Даблина, из око 1790. године. Припада епохи бидермајера, односно тзв. Хеплвајт стилу који је био карактеристичан за енглески намештај из тог периода. Интересантан је податак да је овај сат добио на поклон српски митрополит Јосиф Рајачић од енглеског конзула у Бечу почетком 19. века.
Историјат: 
Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Monday, September 8, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Година настанка културног добра: 
1790
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Назив: 
Салонски намештај
Cyrillic
Опис: 
Бидермајерска салонска гарнитура састоји се из 10 делова и представља највреднију мобилијарну целину из овог периода која се налази у Музеју. Класичне линије, фурнирано дрво и пресвлаке дискретног дизајна типични су за ову епоху. Посебно је значајно што је овај намештај рад уметничког столара Михајла Живановића, који је у Новом Саду имао радионицу у првој половини 19. века и право на сигнирање својих радова, што је била значајна привилегија и признање за изузетан квалитет.
Историјат: 
Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Monday, September 8, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Назив: 
Богородица с Христом
Cyrillic
Опис: 
Mалу икону са представом Богородице с Христом насликао је 1846. године Јован Клајић, један од бројних српских сликара школованих на бечкој Академији. За свог живота је насликао велики број икона овог типа, углавном за приватне поручиоце у Новом Саду. Као представник бидермајерско - назаренског правца у српском сликарству 19. века и ову икону је насликао у том стилу.
Историјат: 
Део сталне поставке Музеја града Новог Сада, под надзором музејског саветника, историчара уметности, Љиљане Лазић.
Ауторска права: 
Музеј града Новог Сада
Датум креирања записа: 
Monday, September 8, 2014
Креатор записа: 
Огњен Вукмировић
Тип оригиналног културног добра: 
Формат(и) дигиталног документа: 
Фотографије: 
Година настанка културног добра: 
1846
Општина: 
Нови Сад
Регион: 
Војводина
Држава: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру.
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

 

Извор: 
Предметна одредница: 

Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године.

Категорија: 
Личне информације: 
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Рођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Умро је у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару).
Датум рођења: 
Wednesday, August 8, 1832
Место рођења и локација: 
Српска Црња
Serbia
45° 43' 16.4424" N, 20° 41' 14.532" E
Датум смрти: 
Saturday, November 16, 1878
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 48' 53.4132" N, 20° 26' 49.3584" E
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1832
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића. Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце“. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корене“, „Деобе“, „Време смрти" (тетралогија), „Време зла“ ("Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб“ којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Косова чиме изазива позорност чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру“. Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993) тајним гласањем оба већа Савезног парламента после сукоба са Слободаном Милошевићем.
Ћосић је своју борбу против комунизма наставио и после смењивања са места председника СРЈ. Био је један од ретких академика који су се осмелили да говоре на протестним скуповима 1996—1997.
Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније је изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.
Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.
Поводом Ћосићевог 80-ог рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.
Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).
Ћосићев књижевни рад
Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера. Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.
Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција“ и 1966. есеје „Одговорности“. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка“, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње“ (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти“ у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени“, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће“, а потом трилогију „Време зла“ („Верник“ 1984, „Грешник“ 1985. и „Отпадник“ 1986), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романексни живот у „Времену смрти“. Тако је „Временом смрти“ и „Временом зла“ попуњена празнина између романа „Корени“ и романа „Деобе“ и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна свега, 1996. године долази дело „Време власти“, у којем се наставља повест започета романом „Корени“.
У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе“. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992 — 1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.
Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века“, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање“. Године 2004. излази књига „Косово“, 2005. године „Пријатељи“, затим 2007. „Време власти 2“, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија“,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку"; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету.
Награде и признања
Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауерат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича и Живојина Павловића, један је од тројице књижевника који су ову награду добили више пута.
Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.
Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.
Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.
Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.
Поводом 70-ог рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.
Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“.
Добрица Ћосић је номинован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.  и 2011. 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду. Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.
Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти“. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.

Извор: 
Предметна одредница: 

Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауерат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича и Живојина Павловића, један је од тројице књижевника који су ову награду добили више пута.
Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.
Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.
Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.
Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Категорија: 
Надимак: 
Добрица
Личне информације: 
Српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године.Pођен je 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. (Велика Дренова, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014)
Датум рођења: 
Thursday, December 29, 1921
Место рођења и локација: 
Велика Дренова
Serbia
43° 37' 59.9988" N, 21° 7' 59.9988" E
Датум смрти: 
Sunday, May 18, 2014
Место смрти и локација: 
Београд
Serbia
44° 49' 0.0012" N, 20° 28' 0.0012" E
Пол: 
Мушки
Институција: 
Година рођења: 
1921
Држава рођења: 
Србија
Cyrillic
Фотографије: 
AddThis: 
Биографија: 

Родио се у Подгорици 1930. Његов отац Војислав Д. Пекић је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти их протерују из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се селе у Београд.По пресељењу у Београд 1945, образовање наставља у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен. Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године. Годинама је Пекић радио на неколицини романа а када је први од њих Време чуда (1965), штампан привукао је пажњу великог броја читалаца као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје.

У периоду између 1968. и 1969, Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) у коме је поред осталог дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски.

Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.

Године 1989. заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ. Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био  је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године. Активан како као аутор тако и као јавна личност до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од српског претендента на позицију монарха.

Извор: 
Предметна одредница: 

Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.

Категорија: 
Личне информације: 
Jедан је од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик и један од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке. (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992)
Датум рођења: 
Tuesday, February 4, 1930
Место рођења и локација: 
Podgorica
Montenegro
42° 26' 28.6296" N, 19° 15' 46.4112" E
Датум смрти: 
Thursday, July 2, 1992
Место смрти и локација: 
London
United Kingdom
51° 30' 26.4636" N, 0° 7' 39.9288" W
Пол: 
Мушки
Година рођења: 
1930
Држава рођења: 
Црна Гора

Pages

Subscribe to RSS - Романтизам