Pravoslavna veroispovest



Pravoslavna crkva poštuje i čuva kanone i odluke sedam Vaseljenskih Sabora, odbacuje i ne priznaje univerzalni autoritet pape, danas organizovana na nacionalnom nivou.
Pravoslavna crkva nije jedna crkva već porodica nezavisnih tela koje se nazivaju prema nacijama u kojima su smeštene (Grčka pravoslavna crkva, Ruska pravoslavna crkva...) Ujedinjene su po shvatanju sakramenta, doktrine, liturgije, crkvenog uređenja, ali svaka od njih sama uređuje svoj život. Na čelu svake pravoslavne crkve je postavljen patrijarh kao starešina. Glavni među njima je Carigradski patrijarh  sa sedištem u Istanbulu, koji uživa naročite počasti, ali nema vlast da utiče na ostale pravoslavne crkve već je samo prvi među jednakima.
Pravoslavna crkva tvrdi za sebe da je jedina prava Hristova crkva i da njeni koreni sežu do prvih apostola. Veruju u Trojstvo, Bibliju kao reč Božiju, Isusa kao Božjeg Sina i druge biblijske doktrine.
Najznačajnije delo na kojem se zasniva liturgija jeste Sveto pismo koje čini Stari i Novi zavet, kao i Sveto predanje. Za pravoslavlje je posebno značajan Novi zavet koji predstavlja život i učenje Gospoda Isusa Hrista.
Najvažnija uloga pravoslavnih hramova je da služe kao mesto gde živa Crkva - vernici, uznose Bogu svoje molitve a najvažniji deo crkvenog života jeste Sveta liturgija tj. bogosluženje, koje se služi nedeljom i drugim praznicima u hramovima. Osim liturgije, vrše se jutarnje i večernje molitve, časovi i bdenija, koja ujedno imaju poučni karakter. Liturgiju služi sveštenik uz prisustvo vernika. Postoje tri stepena svešteničke službe: đakon, sveštenik i episkop. Episkopi ili vladike su hijerarhijski ispod patrijarha i njihova administrativna jedinica zove se eparhija.

 

Manastir Velika Remeta

Kao i o mnogim manastirima i njihovom nastanku i o ovom postoje predanja i legende. Po predanju, manastir je osnovao kralj Dragutin krajem 13. i početkom 14. veka kada je dobio na upravu sremsku oblast. Međutim, o tom periodu ne postoje nikakvi pisani podaci osim tradicije. Postoji i mišljenje ranije rasprostranjeno, da je prvobitni manastir na mestu Velike Remete sagradio ilirski episkop Leontije o čemu se govori u opisu 1753. Sve u svemu, smatra se da je ovaj manastirski kompleks veoma star, čak najstariji u Sremu. Međutim prvi pisani siguran spomen manastira jeste onaj iz jednog turskog dokumenta iz vremenena sultana Sulejmana II (1541 i 1543) u kojem se regulišu poreski odnosi manastira prema spahijama, kako je nađeno u jednom zapisu: „U povoljnijim uslovima, priviknuti na režim osmanske vlasti a pod stalnom arhijerejskom pažnjom Pećke patrijaršije." U 17. veku car Leopold između 1690. i 1695. godine, dao je srpskoj crkvi i narodu fruškogorskih manastira izvesne privilegije, među njima i Velikoj Remeti, koja je ubrzo počela sa obnavljanjem i oporavljanjem. U privilegiji od 21.avgusta 1690. rečeno je da niko ne sme činiti nasilje nad manastirima, nego da budu slobodni od desetine. Zatim je 1695. godine car je odobrio organizaciju srpskih pravoslavnih eparhija, čime su postavljeni temelji buduće mitropolije. U prvoj polovini 18. veka podignut je visoki barokni zvonik, izvedeni su najkrupniji građevinski radovi na manastiru. Kako je manastir (uz mnogo rezerve) izgledao u to doba vidi se na bakroreznoj kompoziciji Zaharija Orfelina pod nazivom Sveti Dimitrije iz 1764. godine gde se u donjem delu prikazuje Velika Remeta. Veoma je interesantno to da je manastir i spolja bio islikan, što je sasvim neuobičajeno za to vreme. Od tih fresaka postoji jedino sačuvana još u niši iznad severnih vrata freska Bogorodice sa malim Hristom kako sedi na prestolu i u rukama drži dete koje blagosilja desnom rukom. U gornjem delu su i arhanđeli Mihailo (levo) i Gavrilo (desno). Danas je sve to veoma teško uočiti jer je freska teško oštećena. Na južnoj strani dva su svetitelja u ratničkoj odori. Jedan je sv. Dimitrije (o njemu je već rečeno) i on drži mač, dok je na drugoj fresci prikazan neki nepoznat svetitelj kako drži koplje (danas je na toj fresci teško bilo šta raspoznati). Na početku Drugog svetskog rata u manastir ulaze ustaške jedinice i u njemu ostaju sve do proleća 1943, tako da je komisija zagrebačkog Muzeja za umjetnost i obrt 10. septembra 1941. došla da popiše imovinu manastira i da je odnese u Zagreb. Ona je preuzela svega oko 60 predmeta, što govori da su ostala dobra bila pokradena i uništena. Kada su proleća 1943. ustaše napuštale manastir, spalile su ga. Tokom II svetskog rata manastir je ne samo opljačkan, već i dobrim delom uništen. Kube i krov crkve su srušeni, unutrašnjost upropašćena (freske su premazane), a zapadno krilo konaka sravnjeno sa zemljom dok su ostala pretrpela velika oštećenja. Danas je situacija tek delimično bolja. Spoljašnjost crkve, a naročito visoki zvonik su u lošem stanju i zahtevaju hitnu popravku. Spolja crkva izgleda veoma interesantno sa svojim zidovima od opeke i kamena, jednim ulaznim i pet prozorskih otvora, ali sve je to nagriženo zubom vremena. To se može naročito videti po ukrasima na prozorima koji od nekadašnje lepote danas imaju ostatke. Slična je situacija sa konacima. Manastir je obnavljan u dva navrata, a novo kube i krovnu konstrukciju crkva je dobila 1982. godine. Slava manastira Velika Remeta je Ivanjdan - 7. (24.) jul.

Latinica
Fotografije: 

Manastir Krušedol

Manastir Krušedol je osnovao despot Đorđe Branković čije je monaško ime bilo Maksim i njegova majka Angelina žena slepog Stefana Brankovića. Pretpostavlja se da je  izgradnja trajala od 1509-1513. godine kada je delimično završena uz pomoć donacija. Dok je trajala gradnja manastira mitropolit Maksim je imao rezidenciju u Uspenskom manastiru u Beogradu, povremeno dolazio u Krušedol da bi nadgledao radove. Sve to je teklo jako sporo pa je gotovo 50 godina trajala izgradnja manastira.
 Prilikom povlačenja Turaka iz Srema 1716. godine manastirski konaci su oštećeni, a crkva spaljena. Obnavljanje je trajalo skoro šest decenija u 18. veku.
Ikonostas je komponovan od ikona iz četiri perioda, na najstarijim su oslikani  apostoli sa Hristom, Bogorodicom i Sv. Jovanom Krstiteljem.
Za vreme drugog svetskog rata manastir nije porušen ali je opljačkan i odneta je velika i vredna riznica.
U manastiru se nalaze mošti mnogih znamenitih Srba: despota Đorđa Brankovića i njegovih roditelja Angeline i slepog Stefana Brankovića, tu je sahranjen patrijarh Arsenije III Čarnojević, mitropolit Isaija Đaković, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, grof Đorđe Branković, vojvoda Stevan Šupljikac, knjeginja Ljubica Obrenović i kralj Milan Obrenović.
Manastir Krušedol po istorijsko-kulturnoj ulozi, bogatstvu riznice, poznatom ikonostasu i živopisu, drugim relikvijama spada u jedan od najznačajnih Fruškogorskih manastira.
Manastirska crkva je posvećena prazniku Blagoveštanja, a nalazi se na južnoj strani Fruške gore u ataru istoimenog sela Krušedol.

 

Latinica
Fotografije: 

Manastir Bešenovo

Manastir Bešenovo je osnovao prema predanju kralj Dragutin, a crkva u njemu je posvećena svetim Arhanđelima. Kao najstariji pomen navodi se 1467. godina kada je crkva živopisana, prema jednom izgubljenom natpisu na zidu.

Pominje se u svim turskim zapisima u periodu 1545 – 1548. Vrlo vredne liturgijske predmete su poneli kaluđeri iz manastira Vitovnica, kod Požarevca, kada su taj manastir porušili i spalili Turci, a oni prebegli u manastir Bešenovo. Među liturgijskim predmetima nalazilo se i četvorojevanđelje koje je 1557. godine okovao Kondo Vuk, kao i srebrna čaša iz 1662. godine, koju je napravio kujundžija Luka. Ovi predmeti danas se nalaze u Muzeju SPC u Beogradu.

Crkva manastira Bešenova je prepravljana krajem 19. i početkom 20. veka, ali je zadržala u osnovi svoj prvobitni oblik građevine raškog tipa sve do drugog svetskog rata kada je razorena. Trostrani oblik manastirski konaci dobili su između 1730. i 1771. godine. Podaci o ikonama sa ikonostasima se pominju u Opisu iz 1753. mada su nepotpune i nedovoljno obrađene. Slikarski radovi u manastirskoj kapeli uništeni su zajedno sa crkvom. Treći po redu ikonostas delo Stevana Aleksića nastao između 1606-1609 godine, kao i zidne slike i istorijsku kompoziciju Spaljivanje sv. Save. Delovi ovog ikonostasa sačuvani su u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici.

Totalno je razrušen u drugom svetskom ratu,obnova manastira je u toku.

Latinica
Fotografije: 

Manastir Staro Hopovo

Manastir Staro Hopovo ili kako se često naziva STARI MANASTIR udaljen je 3 kilometara od Novog Hopova.
Nastao je pre turskih osvajanja 1526. god. U turskim poreskim knjigama se pominje između 1545-1548. Prvobitna crkva je bila sagrađena od drveta ali je nastradala u zemljotresu 1751. godine, a već sledeće godine malo dalje od tog mesta sazidana je druga crkva koja postoji i danas i posvećena je svetom Pantelejmonu, dok je stari hram bio posvećen Svetom Nikoli. U to vreme crkva nije bila oslikana, već samo okrečena belo, a nije imala ni ikonostas.
Iako mali, hram je skladno sazidan što se posebno odnosi na proporcije. Današnji hram je malih razmera (jednobrodna bazilika koja počiva na kvadratnom tamburu ukrašena slepim arkadama), sa desetostranim kubetom (iznutra kružno) na uglovima ukrašenim kolonetama. Zidana je od tesanog kamena i opeke. Kube zbog svoje veličine i oblika na neki način dominira nad celom zgradom i počiva na lucima a ovi na pilastrima. Unutrašnjost crkve je veoma jasno izdeljena na pripratu, naos i oltar. U jednobrodnoj crkvi sa kupolom bogato rezbareni ikonostas.
Zvonik ne postoji niti ga je ikada bilo. Slično kao u Novom Hopovu fasada crkve je podeljena jednim vencem, a gornji deo fasade je ukrašen slepim arkadama, a u donjem su otvorena tri prozora i vrata. Postoji samo jedna apsida (oltarska) na istočnoj strani. Unutrašnjost crkve je veoma jasno izdeljena na pripratu, naos i oltar. U jednobrodnoj crkvi sa kupolom bogato rezbareni ikonostas slikao je 1793-1800. godine iriški moler Jefrem Isajlović.
Ikonostas je oštećen i demontiran za vreme II svetskog rata, a ikone su sklonjene u jednu od iriških crkava. Od 1955. sve ikone, osim prestonih, čuvaju se u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde su i konzervirane. Tokom 1952. godine izvršene su konzervatorsko-restauratorske intervencije na crkvenoj građevini.

Latinica
Fotografije: 

Vaskrsni utorak

Други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана. У већини наших крајева, Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни уторак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У народу се овај уторак сматра најбољим уторком у целој календарској години. Понегде се у селима, мада није раширен обичај, одржавају свадбе, јер се време празновања Хришћанске Пасхе сматра посебном благодаћу, па се та благодат жели пренети и на нове супружнике и њихову новоосновану породицу.

Izvor:Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, April 14, 2015

Sveta prepodobnomučenica Evgenija - Badnji dan (Oci)

BADNJI DAN Dan uoči Božića, 6. januara po novom a 24. decembra po starom kalendaru, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome što se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić. Šta je badnjak? Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo (u nekim krajevima jelovo ili borovo), koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću. Kako se seče badnjak? Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Šta simboliše badnjak? Badnjak simvolički predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog. Tropar (glas 4): Napisano je davno da će djeva Marija sa starcem Josifom, koji je od semena Davidova, doneti u Vitlejem u utrobi besemeno začetog Hrista. Nastade vreme rođenja, ali ne beše nijednog mesta za to: No kao krasna palata, pećina se carici pokazuje. Gospod Hristos se rađa, da vaskrsne pali lik ljudski. BADNjE VEČE Badnje veče, praktično, spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za osobe koje su prijateljski bliske i vezane da su "kao Božić i Badnjidan". Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: "Dobro veče! Čestit Božić, Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina zoblju i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu, gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo. Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice. Slama Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosi badnjak i pečenica. Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio. Večera uoči Božića Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje...", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela. Prepodobna mučenica Evgenija i drugi s njom Ćerka Filipa, eparha celog Misira. Rođena u Rimu. U to vreme behu hrišćani izgnani iz Aleksandrije i življahu van grada. Devica Evgenija posećivaše hrišćane i svim srcem primi veru njihovu. Odbeže od svojih roditelja sa dva verna evnuha svoja, krsti se od episkopa Elije i prerušena u muško odelo stupi u muški manastir, gde primi monaški čin. Toliko očisti srce svoje podvigom svojevoljnim, da primi od Boga blagodat isceljenja bolnih. Tako isceli i neku bogatu ženu Melantiju. No posle ova žena hoćaše izvući Evgeniju na telesni greh, i ne sluteći, da je Evgenija žensko. Pa kako bi odlučno odbijena od strane Evgenije, ova zla žena iz osvete ode eparhu i okleveta Evgeniju onako isto kao nekad žena Pentefrijeva celomudrenog Josifa. Eparh naredi te sve monahe okovaše i u tamnicu vrgoše zajedno s Evgenijom. No kada bi izvedena na sud, sveta Evgenija pokaza se svome ocu kao njegova ćerka. Obradovani Filip tada krsti se sa celim domom svojim. I bi Filip izabran za episkopa aleksandrijskog. Čuvši za ovo, rimski car posla nekog opakog vojvodu Terencija koji, došavši u Aleksandriju, tajno ubi Filipa. Tada se sveta Evgenija preseli u Rim sa majkom i braćom svojom. U Rimu je neustrašivo i revnosno prevodila neznabošce u veru pravu, naročito devojke. Tako prevede u veru i neku krasnu devicu Vasiliju. Uskoro Vasilija bi posečena za Hrista, kako joj Evgenija i predskaza. Tada biše posečeni i oba ona evnuha, Prot i Jakint. Najzad dođe mučenička končina i svetoj Evgeniji. Od njene blizine pade hram Dijanin i razruši se. Mučitelji je baciše najpre u vodu, potom u oganj, no Bog je spase. Javi joj se sam Gospod Isus u tamnici i reče joj, da će ona postradati na sam dan Njegovog Roždestva. Tako i bi. Mačem je posekoše 25. decembra 262. godine u Rimu. Posle smrti javi se Evgenija materi svojoj u velikoj slavi, i uteši je.

Izvor: Pravoslavni kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Tuesday, January 6, 2015

Prvo i drugo obretenje glave svetog Jovana Krstitelja - Velike (zimske) zadušnice

Veliki i slavni Krstitelj Jovan bi posečen po želji i nagovoru zlobne Irodijade, žene Irodove. Kada Jovan bi posečen, naredi Irodijada da mu se glava ne sahranjuje zajedno sa telom, jer se bojaše da strašni prorok nekako ne vaskrsne. Stoga uze njegovu glavu i zakopa je na nekom skrivenom i beščesnom mestu, duboko u zemlju. Njena dvorkinja beše Jovana, žena Huze, dvorjanina Irodova. Dobra i blagočestiva Jovana ne mogaše trpeti da glava Božjega čoveka ostane na mestu beščesnome, iskopa je tajno, odnese u Jerusalim i sahrani na Gori Jeleonskoj. Ne znajući o svemu tome, car Irod kada dozna o Isusu kako čini velika čudesa, uplaši se i reče: "To je Jovan koga sam ja posjekao, on ustade iz mrtvih" (Mk 6, 16). Posle izvesnog vremena neki znamenit vlastelin poverovavši u Hrista, ostavi položaj i sujetu svetsku i zamonaši se, i kao monah, s imenom Inokentije, nastani se na Gori Jeleonskoj baš na onom mestu gde je glava Krstiteljeva bila zakopana. Hoteći da zida sebi ćeliju, on kopaše duboko i nađe zemljan sud i u njemu glavu, za koju mu se javi tajanstveno, da je Krstiteljeva. On je celiva i zakopa na tom istom mestu. Po Božjem promislu ta čudotvorna glava docnije išla je od ruke do ruke, ponirala u mrak zaborava i opet objavljivana, dok najzad nije u vreme blagočestive carice Teodore, majke Mihailove i žene Teofilove, i u vreme patrijarha Ignjatija, preneta u Carigrad. Mnoga čudesna isceljenja dogodiše se od glave Pretečine. Važno je i interesantno je, da dok bi živ, "Jovan ne učini nijedno znamenje" (Jn 10, 41) a, međutim, njegovim moštima dade se blagodatna čudotvorna moć (v. 7. januar; 25. maj.; 24. jun; 29. avgust i 23. septembar). 

Izvor: Pravoslavni kalendar

Slika:Svetigora

Latinica
Слика: 
Datum: 
Monday, March 9, 2015

Velika Gospojina

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: „Поштуј оца свога и матер своју” (5. Мојс. 5, 16), показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама, Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: „Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти мајке!” (Јн 19, 26-27) И тако збринувши Своју Мајку, Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. Углавном све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу кипарском, посета Светој Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дому пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излажаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по Промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет на Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Пресвете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима - мноштвом ангела окружена, и рече им: „Радујте се, ја ћу бити с вама навек”. Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла шездесет година свога земног века.

Извор:Црквени Календар

Latinica
Слика: 
Datum: 
Friday, August 28, 2015

Mitrovdan

Ovaj slavni i čudotvorni svetitelj rodi se u gradu Solunu od roditelja blagorodnih i blagočestivih. Izmoljen od Boga od bezdetnih roditelja, Dimitrije beše jedinac sin njihov, zbog čega bi s velikom pažnjom odnegovan i vaspitan. Njegov otac beše vojvoda solunski; pa kad mu otac umre, car postavi Dimitrija za vojvodu na mesto oca. Postavivši ga za vojvodu, hristoborni car Maksimijan naročito mu preporuči da goni i istrebljuje hrišćane u Solunu. No Dimitrije ne samo ne posluša cara, nego, naprotiv, javno ispovedaše i propovedaše Hrista Gospoda u gradu Solunu. Čuvši to car veoma se ogorči na Dimitrija, pa kada se jednom vraćaše iz rata protiv Sarmata, car Maksimijan svrati u Solun naročito, da stvar ispita. Prizva, dakle, car Dimitrija vojvodu i ispitivaše ga o veri. Dimitrije javno pred carem prizva da je hrišćanin, i uz to još izobliči carevo idolopoklonstvo. Razjareni car baci Dimitrija u tamnicu. Znajući šta ga čeka, Dimitrije uruči sve svoje imanje svome vernome poslušniku Lupu, da razda sirotinji, i ode u tamnicu veseo, što mu predstojaše stradanje za Hrista Gospoda. U tamnici mu se javi angel Božji i reče mu: „Mir ti, stradalče Hristov, mužaj se i krepi se!” Posle nekoliko dana posla car vojnike u tamnicu da ubiju Dimitrija. Vojnici nađoše svetitelja Božjeg na molitvi, i izbodoše ga kopljem. Telo njegovo uzeše hrišćani potajno i sahraniše česno. Iz tela stradalca Hristova poteče celebno miro, kojim se mnogi bolesnici izlečiše. Uskoro nad moštima bi podignuta mala crkva. Neki velmoža ilirski Leontije bejaše bolestan od neizlečive bolesti. On priteče moštima svetog Dimitrija s molitvom, i bi potpuno isceljen. Iz blagodarnosti podiže Leontije mnogo veću crkvu namesto stare. Svetitelj mu se javi u dva maha. Kada car Justinijan htede preneti mošti svetiteljeve iz Soluna u Carigrad, iskočiše plamene iskre od groba i ču se glas: „Stanite, i ne dirajte!” I tako mošti svetog Dimitrija ostaše zauvek u Solunu. Kao zaštitnik Soluna sveti Dimitrije mnogo se puta javljao i mnogo puta spasao Solun od velike bede. Čudesima njegovim broja nema. Svetog Dimitrija smatraju Rusi pokroviteljem Sibira, koji je osvojen i Rusiji prisvojen 26. oktobra 1581. godine.

Izvor:Crkveni Kalendar

Latinica
Слика: 
Datum: 
Saturday, November 8, 2014
Naziv: 
Krst sa Raspećem Hristovim
Latinica
Opis: 
Jedno od najreprezentativnijih dela religioznog karaktera u muzejskoj zbirci je krst sa predstavom Raspeća Hristovog. Potiče sa vrha ikonostasa horske kapele Saborne crkve u Sr. Karlovcima, a delo je jednog od najznačajnijih srpskih slikara 18. veka - Teodora Dimitrijeviča Kračuna. Na osnovu stila i načina slikanja, može se reći da je ovaj rad iz najboljeg perioda njegovog stvaralaštva. Floralnu rezbariju krsta, u stilu rokokoa, uradio je poznati novosadski drvorezbar Arsenije Marković, čija je radionica u to vreme bila najaktivnija na području Vojvodine.
Mesto nastanka kuluturnog dobra: 
Novi Sad (Sremski Karlovci)
Država nastanka kulturnog dobra: 
Srbija
Istorijat: 
Deo stalne postavke Muzeja grada Novog Sada, pod nadzorom muzejskog savetnika, istoričara umetnosti, Ljiljane Lazić.
Autor: 
Muzej grada Novog Sada
Datum kreiranja zapisa: 
Friday, September 5, 2014
Kreator: 
Ognjen Vukmirović
Stil: 
Tip originalnog kulturnog dobra: 
Format (i) digitalnog dokumenta: 
Fotografije: 
Opština: 
Novi Sad
Region: 
Vojvodina
Država: 
Srbija

Pages

Subscribe to RSS - Pravoslavna veroispovest